Опера – Ђакомо Пучини: Турандот

Јонас Кауфман је дуго одбијао да се представи као Калаф, јер преферира роле јаких личности са добром драматуршком потком, што су особине које помало недостају Пучинијевој Турандот. Упркос томе, био је привучен јединственим изазовима ове улоге, као и сарадњом са Асмик Григоријан, те могућношћу извођења ретко коришћене прве верзије краја опере Франка Алфана. Ова оригинална Алфанова замисао даје детаљнији и емотивнији закључак самој причи.

Турандот Ђакома Пучинија инспирисана је бајковитим предлошком Карла Гоција. Оријентални амбијент у Гоцијевој причи, либретисти Ђузепе Адами и Ренато Симони су схватили као изазов који су решили тако што су да источњачком Другом додали мало италијанског штимунга и тако га, како су мислили, оживели. Адами је радио на дијалозима, а Симони се бавио версификацијом текста. Пучини није довршио оперу, тако да је на премијери, Тосканини стао у трећем чину објавивши свима да је „на овом месту маестро преминуо”. Ипак, Франко Алфано је добио дозволу да комплетира оперу и у овом облику је позната до данас. Турандот је иначе премијерно изведена у Театру Скала у Милану 25. априла 1926. године.

Пучини је стилски остао веран деветнаестовековом наслеђу, али је романтичарски предложак прожео елементима савремене музике међу којима су битоналност, маштовита употреба целостепене, пентатонске и модалне хармоније. Резултујућа синтеза успоставља нови ниво експресије који више није пуко осликавање оријентализма као у опери Мадам Батерфлај или другим делима базираним на оријенталним мотивима, већ је музички оправдана употреба неевропских тоналних система. Пучини је иначе у опери користио цитате кинеских мелодија које је чуо уз помоћ музичких кутија и снимака фолклорне музике коју му је доставио издавач Рикорди.

Уредница Ксенија Стевановић