Мајстори барока – Јоханес Шенк

О животу овог холандског композитора не постоји много прецизних података. Претпоставља се да је рођен око 1656. у Амстердаму, а да је умро 1712. године. Није сигурно код кога је Шенк стекао музичко образовање, али неки музиколози сматрају да је свирање на виоли да гамба учио код мајстора Филипа Хакара и Каролуса Хакара, који су у то време живели у његовом родном граду. Сачувани документи сведоче о Јоханесу Шенку као реномираном виртуозном интерпретатору и композитору који је писао дела како за себе, тако и за поруџбине љубитеља музике средње класе.Године 1696. године Шенк је напустио Амстердам, и по позиву принца Јохана Вилхелма Другог отишао на двор у Диселдорфу. Добијање намештења дворског музичара омогућило му је писање виртуознијих дела која нису била намењена музичарима аматерима и нису настајала по њихових поруџбини.

С обзиром на то да је Шенк током своје каријере имао подршку амстердамских богатих трговаца, успео је да објави велики број композиција. Његов опус обухвата и музику писану за холандски зингшпил, и оперу Бахус, Церера и Венера која се сматра првом опером написаном на холандском језику.

Поред вокалних и вокално-инструменталних остварења, највећи део Шенковог стваралаштва посвећен је композицијама за виолу да гамба, и његов музички језик умногоме се одликује мешавином елемената енглеске виолске школе и оне француске, виртуоза и композитора Марена Мареа. Збирка дела за виолу да гамбу, са поетичиним називом Ехо Дунава, представља Шенково последње комплетно дело које је сачувано. Састоји се од шест соната за соло виолу да гамба – прве две сонате су уз пратњу басо континуа, са пратњом баса континуа, следец́е две такође, али овог пута са ознаком ad libitum, односно опционо, а последње две сонате су замишљене као потпуно солистичке.  

Имајући у виду да је Шенк и сам био врсни интерпретатор на овом инструменту, у овим остварењима у потпуности истражује потенцијал виоле да гамба у настојању да је прикаже као инструмент који је хармонски независан. Због тога ове композиције карактерише обилна употреба акорада као и непрекидна смењивања баса и високог регистра, осликавајући на тај начин тежњу за ефектном комбинацијом хармонских елемената звука, не губећи из вида деликатно кантабилни глас који овај инструмент поседује. 

Ауторка: Саша Тошковић.