Д. Јеремић Молнар, А. Молнар: Вебер – Дијалектика (де)политизације у Немачкој након Првог светског рата (1)

Немачка национална народна партија је 4. новембра 1918. организовала скуп у Минхену у намери да се супротстави снагама које су заговарале како сепаратизам тако и комунистичку револуцију по угледу на ону бољшевичку у Русији. Уместо за те радикалне циљеве, становништво Баварске требало је придобити за конструктивно решавање нагомиланих политичких, социјалних и економских проблема, као и за подршку новообразованој влади Макса фон Бадена, одговорној искључиво Рајхстагу, да са силама Антанте закључи мир у име целокупног Рајха.

На скуп је позван из Хајделберга и Макс Вебер, који је већ био стекао реноме ватреног заговорника парламентарне демократизације Рајха и критичара немачке ратне политике. Сходно очекивањима, како истичу аутори текста, Вебер се у свом говору заложио за далекосежне политичке реформе, које би омогућиле парламентарну демократизацију Немачке (још увек као монархије, уз очување династије Хоенцолерна), али је отворено тражио и да из будуће немачке политике у потпуности буду уклоњени империјализам и милитаризам, које је апострофирао као главне узроке ситуације у којој се Немачка нашла на јесен 1918. године. Ипак, главну опасност по Немачку у том тренутку, Вебер је идентификовао у снагама које желе да спроведу комунистичку револуцију, пошто би, у случају успеха, она довела до војне диктатуре, која би наликовала оној бољшевичкој у Русији, али која би била кратког века пошто би само дала повода силама Антанте – пре свега Француској – да интервенишу и искористе је као повод да окупирају Немачку. У ситуацији „унутрашње подељености и стране власти” Немачкој је, по Веберовом мишљењу, будућност могла обезбедити једино нова – „челична омладина”. Отуда је главна порука коју је 4. новембра Вебер упутио Баварцима била да се паралелено са „деполитизацијом војске” (чији је врх био принципијелни носилац империјализма и милитаризма, као и главна препрека парламентарној демократизацији Немачке), мора спровести „политизација студената”, у смислу њиховог претварања у „носиоце иреденте” која ће водити рат против долазећих окупатора – имплицитно и против самих комунистичких револуционара, који у својој „романтичарској” омамљености нису били свесни да једина историјска улога коју могу да одиграју јесте да брзо и ефикасно изруче потпуно руинирану и дотучену Немачку ратном непријатељу, пишу у раду Драгана Јеремић Молнар и Александар Молнар.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.