Мигел Анхел Астуријас: Господин председник (2)

Своје ремек-дело Господин председник, које се у интегралном облику појављује 1948. године, гватемалски нобеловац Мигел Анхел Астуријас писао је макар десет година, а, сва је прилика, и дуже. Латиноамеричка књижевност – као и латиноамеричка историја, уосталом – пуна је бизарних диктатура и бизарних диктатора, али Астуријасов председник-диктатор, надахнут бесрамним ликом и бесрамним делом Мануела Естраде Кабрере, „господаром и власником Гватемале”, како тo каже Марио Варгас Љоса у кратком огледу посвећеном овом Асутријасовом роману, Атуријасов роман је, дакле, један од превратничких текстова, један од оних романа после којих ништа више у књижевности на шпанском језику неће бити исто. Разлог томе, наравно, није бизарна Кабрерина владавина, већ језичко Астуријасово мајсторство. Није, дакле, садржај оно што дело чини великим, већ списатељско умеће: ни у једном реду свог романа није Астуријас одустао од тога да књижевност, да књижевни израз, стави испред самог догађаја, већ је приповедао са свешћу да је управо језик оно што ствара догађај. Због тога Астуријас, заједно с мексичким писцем Хуаном Рулфом, поставља темељ онога што ће крајем педесетих година почети да се уобличује као можда и највећи књижевни догађај двадесетог века: латиноамнерички бум.

Чак и површни поглед на хиспаноамеричку књижевност лако ће издвојити славне романе о диктатурама, пре свега ту су Маркесова Јесен патријарха, али и Разговор у Катедрали Марија Варгаса Љосе. Но, пре њих, наравно, ту је Астуријас с Господином председником, с тим смењивањем поетских детаља с ужасима диктатуре, крхкост језика и свирепост тираније, свест о важности уметности и тупа несвест диктаторског простаклука, елеганција израза и пакао тортуре.

Са шпанског превела Гордана Михајловић
Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић