Абел и симфонија

Абелова збирка шест симфонија штампана као опус 17 настала је средином осамдесетих година 18. века и убраја се у његова последња оркестарска дела. Иако је у овој збирци приметно да се приближио типичном звуку симфоније класицизма, значајно је да се у формалном смислу Абелов приступ жанру није мењао: реч је и даље о троставачним делима у дурским тоналитетима, оркестрираним за гудаче и пар обоа и хорни. Први став је сонатни облик, који поред неретко акордске теме, сада укључује и јасно контрастну, кантабиле другу тему, као и развојни део. Лагани ставови, писани само за гудаче, прерастају у мајсторске минијатуре засноване на једноставним, упечатљивим мелодијама, док се завршни став развија из полетних језгровитих и високоритмизованих музичких материјала.

Јозеф Мисливечек, чешки композитор активан у Италији, био је пре свега чувен као композитор италијанске озбиљне опере, али у његовом опусу проналазимо и преко педесет симфонија, компонованих током седме, осме и девете деценије 18. века. Мисливечек је, слично као и Абел, задржао јаснију везу између симфоније и облика италијанске увертире, од сажете форме, преко канонске троставачне структуре, до типизираног карактера самих ставова. Његове симфоније сачуване су у бројним рукописима, али су поједине збирке и публиковане у европским музичким центрима. Међу њима је и збирка коју је објавио лондонски издавач Вилијам Нејпијер, око 1772. године.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић