Уметност интерпретације – Рајнхард Гебел

Дугогодишњи шеф катедре за историјски информисано извођење на салцбуршком Моцартеуму, рођен је 1952. године. У свет музике ступио је као виолиниста, студирајући на Конзерваторијуму у Келну, да би потом уписао студије музикологије на универзитету у овом граду. Његово интересовање за историјске музичке праксе, као и обимно знање које је стекао на овим студијама, навели су га да 1973. године оснује инструметнални ансамбл Музика aнтика из Келна, у којем су наступале његове колеге са Конзерваторијума. У раду са овим ансамблом, Рајхард Гебел је поставио основе своје будуће активности, опредељујући се да се у потпуност посвети истраживању барокног и рано класичарског репертоара, ретко извођених дела и историјски информисане извођачке праксе.

Од тренутка када је основао овај ансамбл, Гебел је наступао и као виолиниста и као диригент, доприносећи продубљивању знања о барокној музичкој епохи. Ансамбл је на светску сцену ступио 1979, наступом на Енглеском Баховом фестивалу и од тада започиње њихова концертна активност на сценама широм света. Рајнхард Гебел је, међутим, убрзо морао да напусти каријеру виолинисте, због необjашњиве парализе десне руке, али је наставио да руководи оркестром све до 2007. године, када је ансамбл престао са радом. Током тридесет година постојања, Музика антика из Келна је стекао репутацију наугледнијег немачког камерног ансамбла за рану музику, а њихова богата дискографија само је допринела ширењу њиховог утицаја.

Објавили су на десетине албума за дискографску кућу Archive Produktion, оживљавајући интересовање за бројне заборављене ауторе 17. и 18. века немачког говорног подручја, као што су Јохан Давид Хајнихен, Јохан Шмелцер, Хајнрих Бибер и многи други.

Снимци које су Гебел и његов ансамбл објављивали скоро тридесет година, добили су највећа дискографска признања у Немачкој и Европи – два пута Немачку дискографску награду, затим два признања Гран при ди Диск, две награде магазина Грамофон, При Цецилија, Ехо класик награде и многе друге.

Почетком новог миленијума, интерпретативни фокус овог немачког диригента почео је да се помера ка „модерном оркестру”. Искуства која је стекао деценијама радећи на извођењу ране музике, сада је применио на пре свега гудачки корпус оркестара који су изводили дела класичне епохе. Тако је поново осветлио стваралаштво мајстора „манхајмске школе” попут Кристијана Канабиха или Јохана Кристијана Баха, а поводом Бетовеновој јублија 2020, објавио је албум са делима његових савременика – Воришека, Рејхе и Враницког.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић