Владимир Гвозден и Иван Миленковић: Путопис између фактографије и књижевности (2)

„Путoпис није књижевни жанр”, експлицитан је професор Владимир Гвозден, писац сјајне књиге Српска путописна култура 1914–1940: студија о хронотопичности сусрета. Пре него што се сусрео с књижевношћу и пре него што га је књижевност, на неки начин, присвојила, путопис је био војнички, трговачки и религијски жанр, каже Гвозден. Војници (или шпијуни) ишли су на дуга путовања да би, рецимо, донели податке о терену којим би се кретала војска. Трговачи интерес је, опет, био јасан, те су трговци, напросто, желели да добију податке о (како се то данас каже) тржишту. Путописци су, у трговачком смислу, били неком врстом истраживача који су, опет савременим речником, ’сондирали’ терен. Најзад, драгоцене путoписе добијали смо с ходочашћа. Управо су религијски путописи указали на оно што ће, касније, oд путписа да направи својеврсни жанр: путовање је, увек, сусрет са самим собом. Када је, пак, путoпис дошао у најближе суседство с књижевношћу, па се с њом и помешао, на путовање се ишло да би се путник, суочавајући се са људима других култура, суочио и са собом. Но, чак и тако "узвишени" циљеви из којих су се рађали сјајни и драгоцени путoписи, понекад су били смешани с крајње профаним, а, опет, занимљивим мотивима: Енглези, мушкарци викторијанског доба, али и у Елизабетино доба, походили су Венецију као култно место културе, али и разврата. У Енглеској, сапетој пуританизмом, строгим моралним прописима, наравно да је било проституције, али у Венецији то није била ништа необично. Напротив.

До снажног сусрета путописа и књижевности, међутим, долази када путописе почињу да пишу велика имена попут Бајрона, Гетеа или Стендала, да би се, из тако задобијене перспективе, сада о путопису размишљало као о жанру који је претходио оваквом "самосвесном" путопису, те се Еп о Гилгамешу, или Одисеја, разумеју као својеврсни путписи, да би врхунац жанра био једнодневни путопис Џојсовог Леполода Блума по Даблину. Најзад, ни српска култура није остала недотакнута путописима, те би ваљало пoдсетити само на путовање по Африци Растка Петровића, или на Дучићеве записе с његових путовања.

Уредник Иван Миленковић