Мајстори барока – Франческо Манфредини

Франческо Манфредини је рођен 1684. године у тосканском граду Пистоји. Овај композитор и виолиниста потекао је из музичке породице – његов отац био је тромбониста у цркви у њиховом родном граду и на сина је пренео љубав према музици, али и само музичко знање. Захваљујући очевим професионалним везама, млади Манфредини је још као адолесцент отишао у Болоњу где је похађао часове код реномираних мајстора – виолину је учио код Ђузепа Торелија, док га је контрапункту подучавао Ђакомо Перти. Следећи записи о музичкој активности овог аутора датирају из 1700. године, када је шеснаестогодишнег Манфрединија пут одвео у Ферару, где је добио намештење првог виолинисте у Цркви Светог Духа. Четири године касније, посао га је вратио у Болоњу, у новоформирани оркестар Базилике Светог Петронија, и у том периоду постао је и члан еминентне музичке институције овог града – Академије Филармонике, такође на позицији виолинисте. Те 1704. године објавио је и своја прва остварења – Дванаест камерних соната које је груписао у збирку под називом Кончертини пер камера, опус 1. Даљи писани извори наводе да је након 1711. године Манфредини провео одређено време у Монаку. Претпоставља се да је био у служби Принца од Монака, Антоана Првог Грималдија, у „функцији композитора и интерпретатора инструменталне музике”, како наводе рукописи са двора. Ипак, детаљи и тачна дужина његовог боравка нажалост нису утврђени. Наредни доступни подаци говоре да се Манфредини вратио у Пистоју 1724, где је био активан као капелмајстор Катедрале Светог Зена, све до своје смрти, 1762. године.

Познато је да је Франческо Манфредини био плодан композитор чији је опус садржао дела духовне и световне музике – од соната и концерата до ораторијума. Нажалост, само је један део његовог инструменталног опуса преживео зуб времена. Када је у питању Манфрединијев музички стил, музиколози сматрају да његова сачувана дела одликује изразито болоњски карактер који је умногоме утемељен на стваралаштву његових учитеља – Торелија и Пертија. 

Ауторка: Саша Тошковић