Музеј звука – Песме Џона Копрарија.

Лондонски композитор, виолиста и лаутиста Џон Копрарио, рођен као Џон Купер, почетком 17. века почео је да користи италијанизовану верзију свог имена, иако нема доказа да је икада посетио ову земљу. Зна се да је око 1603. боравио у Холандији, а од 1622. године био је у служби Принца од Велса, односно каснијег краља Чарлса I.

Иако је био врсни лаутиста, Копрарио за собом није оставио ниједно дело за овај инструмент, али јесте бројне фантазије, свите и друге композиције за виоле и виолине, као и две збирке песама: Погребне сузе и Тужбалице: оплакивање превремене смрти принца Хенрија.

Тужбалице: оплакивање превремене смрти принца Хенрија објављене су 1613. године и представљају један од најзначајијих примера енглеске погребне музике. Написане су поводом изненадне смрти Хенрија Фредерика, прица од Велса и најстаријег сина Џејмса I, који је био познат као љубитељ и мецена уметности. Збирка садржи седам песама од којих је свакла упућена по једном члану краљевске породице и британском народу.

У емисији ћете чути и песме овог аутора из збирке Маске за штитоноше. Ово дело је засновано на стиховима из истоимене маске Томаса Кемпиона, познатој и као Сомерсетска маска, која је написана за прославу венчања Роберта Кара, Ерла од Сомерсета. У овој сарадњи Копрарија и Кемпиона, Кемпион је био задужен за писање стихова и појединих песама, док је Копрарио у дело унео вокалне нумере написане у „италијанском стилу”, као и инструменталне плесове.

Емисију ће заокружити песме из Копраријеве збирке Погребне сузе, по којој је албум и добио име. Ова збирка је објављена 1606. године, као први од два велика погребна циклуса песама, а написана је поводом смрти истакнутог дворјанина и војсковође Чарлса Бланта, Ерла од Девоншира. За разлику од Тужбалица, замишљених као јавни, народни израз жалости због губитка принца, ове композиције су знатно интимније и личније, јер је у њима опеван однос Ерла и његове љубавнице, Пенелопе Рич. Циклус такође има седам песама, али се оне изводе у два гласа – сопранском и тенорском, који дочаравају двоје љубавника. У историји енглеске музике, овај збирка је посебно значајна јер се у њој први пут појављује речитативни стил, као и употреба „забрањених” интервала, који стварају оштре дисонанце, које је Копрарио намерно користио како би дочарао осећај жалости и очаја због губитка вољеног.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић