Бојан Јовановић: Антрополошко читање Милоша Црњанског (3/4)

Једно од најбољих дела о Првом светском рату, Дневник о Чарнојевићу, сам аутор је жанровски одредио као послератни роман, чиме није исказан само период његовог настанка, већ и тематизација једног значајног искуства транспонованог у аутентичан књижевни текст. Одређујући своју литературу као послератну, Црњански је истицао да меланхолија која се јавља у сваком човеку, а нарочито после рата, представља и битну одлику његовог раног стваралаштва, па у том смислу карактерише и емоционално стање јунака романа Дневник о Чарнојевићу.

Будући да су ово пишчево одређење прихватили и критичари и тумачи његовог дела, Бојан Јовановић ће посебну пажњу посветити разлици између меланхоличности, као пролазног осећања безразложне туге, и меланхолије као озбиљног душевног обољења. Наиме, повратак из рата је доживљај животног бесмисла, као осећања које је надвладало након тражења тог смисла кроз инстинктивну тежњу да се остане жив. Међутим, већ тада израњају најсвежија сећања на ратне страхоте обележене тежњом за убијањем других и настојањем да се не настрада од њих. Та сећања подстичу и она дубља: на време пре рата, доба детињства, младалачког одрастања, учења и студирања. След тих призора исказује се као литерарно сањарење које својом ониричком природом наликује сну. За разлику од сневања које се не може контролисати јер над свесним, довољним тек да се меморише доживљај током спавања, преовладава несвесно, сањарење се одвија као идентичан процес, у којем преовладава свест као инстанца контроле садржаја који се евоцирају и који могу да се преобликују снагом имагинације.

У сутрашњој емисији можете пратити одељак „Апотеоза као поетички принцип стваралаштва".

Читала је Душица Мијатовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.