Бојан Јовановић: Антрополошко читање Милоша Црњанског (2/4)

По речима Бојана Јовановића, од свих индивидуално психолошких и социокултурних чинилаца, чини се да је најпресуднији утицај на поетику Црњанског било искуство Великог рата. О значају тог не само личног, већ и искуства читаве своје генерације, он сведочи у текстовима објављеним непосредно после рата. То сведочење значи и искуство најтрагичнијих догађаја у којима се појединац могао суочити са наличјем људског, односно с оном тамном страном сопствене природе, која је управо у ратним условима дошла до свог пуног изражаја претећи да затамни и помрачи све његове хумане одлике.

Иако рат емоционално отупљује људе, Црњански након ратног искуства исказује своју душевну хиперсензибилност и сагледава узрок својих негативних емоција изван граница непосредно видљивог и опипљивог света. Схваћен и као емоционална реакција на ратну дезинтеграцију света, његов суматраизам проистиче из рационализације меланхолије за коју је као безразложну тугу настојао пронаћи узрок у неком далеком објекту или бићу. Овај првенствено песнички принцип доживљаја блискости далеког и веровања у емпатичку везу са удаљеним бићима, обележиће читав низ песама Милоша Црњанског: „Стење", „Ветри", „Беспућа", „На улици", „Љубавници", „Болесни песник", „Серента", „Стражилово". Тај поетички принцип карактерише и његове романе Дневник о Чарнојевићу и Сеобе, затим двотомно дело Код Хиперборејаца као и путописе Писма из Париза, Пиза и Сиена.

У сутрашњој емисији можете пратити одељак „Ониричко у роману Дневник о Чарнојевићу" из ове Јовановићеве студије.

Читала је Душица Мијатовић.

Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.