Часлав Копривица: De personabus novis

У овом тексту Часлав Копривица се бави једним особеним типом новога човека - оним чију персоналност одликује са-присуство две особе у њеном личном хабитусу, наиме, оне „примарне" и „нове", односно демонске. Сам наслов једног од најзначајнијих дела Фјодора Михајловича Достојевског Зли дуси упућује на множину, што се може схватити и као указивање на могућност вишеструког генерисања алтерперсоналности код особеног типа људи који су у жижи пишчеве пажње, али и као смерница ка томе да је у дотичном делу реч о довођењу на сцену низа имагинарних ликова којима је заједнички известан акутни облик одемоњености, без обзира на то што постоји једно средишње лице романа, које је уједно демонолошки најсложенији „случај" - Николај Ставрогин. Најдалекосежнији драмски заплети настају управо путем интеракције међу одемоњенима, па се утолико читава структура романа може посматрати не као ређање засебних ликова из једне галерије, већ као драматуршки вешто исплетени синдемонијум. У пишчеву имагинарну демонску галерију, која се на завршава само на Злим дусима, улазе онтолошки-персонално прилично различити људи - од оних које одликује „часна ватреност", чак „свечовештво", до морално посве безнадежних особа попут Петра Верховенскога.

Хетерогеност „случајева" и животних путева у синдемонијуму Злих духа указује на то да се начелна самосвојност особа одржава и када оне „исклизну", а то чине на различите начине, угрожавајући, сходно томе, и свој персонални идентитет. Како запажа Копривица: гордост означава амбицију (зло)духа, дакле и примарне и секундарне особе, да буде самој себи мера и темељ - као да јој, тобоже, нико други не треба, иако наспрам ње пребива њена контраперсона с којом се налази у непрекидном агону, који, напокон, због ташко достижне одлучивости, прераста у агон-ију. Иначе, и примарна личност је за демонску противличност, строго аутореференцијално посматрано, такође контраперсона. Агонална коегзистенција првоособе и демонске другоособе може потрајати, а три су могућа исхода: неодлучивост сучељавања, тако да свака од њих задржава своје „поље", а тиме и могућност даље коегзистенције; превага противособе, када демонско гута недемонско у особи; и „излечење" - када (прво)особа проналази снагу да изађе на крај са својим демоном.
Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.