Музика вива – Кетрин Лемб

Ова уметница и добитница престижне награде „Ернст фон Сименс” за 2020. годину, заузима интересантну позицију на сцени данашње савремене музике, својим звучним радовима и истраживањима којима у фокус ставља слушаоца. Наиме, наслањајући се на теоријске радове Маријен Амашер, Лембова наводи да се налазимо „у ери слушалаца. Наша музичка пракса”, додаје она „мора узети у обзир реалност да слушаоци, музичари и композитори заједнички стварају музичке светове”. Али, ауторка то не постиже препуштајући контролу над партитуром, пружајући слушаоцима и извођачима прилику да сами стварају тренутке акустичког задовољства, нити претвара свој стваралачки процес у научно, прецизно мерљиво истраживање. Уместо тога, Лембова ствара простор у којем слушалац изнова губи и проналази оријентацију, отварајући нове хоризонте, како унутрашње, тако и физичке, у којима се одвија извођење. У њеном фокусу је „интеракција са тоном”, коју постиже стално мењајући односе између звучних догађаја, повезујући сасвим личан, унутрашњи доживљај и психоакустичко, колективно искуство у простору где се изводи дело. Она такво музичко искуство описује као „интеракцију тона, збир облика и сенки, феноменолошко ширење, архитектуру лиминалног и дугачку уводну форму”.

У циклусу који је Лембова започела 2016, под називом Prisma Interius, сада се налази већ девет дела, а последње од њих, настало 2018, ауторка пореди са „великим кристалом, постављеним међу музичаре, који се ротира и филтрира светло”. Наиме, у музичком току смењују се тоналитети који на различит начин осветљавају форму, која је увек присутна, али која се на овај начин непрестано шири. Овај психолошки доживљај сталног нарастања простора, Лембова додатно појачава увођењем новоконструисаног инструмента „синтисајзера двоструке дуге”. Инспирисана оптичким феноменом стварања „двоструке дуге”, у којем се поред јасног обриса спектралног лука често види и његова шира, блеђа копија, Кетрин Лемб је уз помоћ Брајана Јубенска конструисала овај инструмент – он филтрира звуке који се појављују у просторији током извођења, спаја их хармонски са другим атмосферским елементима, стварајући тако континуиран звучни фон који ауторка пореди са континуом или танпуром у индијској музици. Овај слој тако постаје нека врста „спојнице” између слушаоца и физичког простора који га окружује, а чије границе постају све порозније и неухватљивије. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић