Жене у музици – Маргарет Бондс и Џулијa Пери

Рођена 3. марта 1913. године у Чикагу као Маргарет Џинет Елисон Мејџорс, због турбулентног брака својих родитеља који су се развели када је имала само четири године, Маргарет Бондс је по наговору мајке прихватила само њено девојачко презиме. Прве подуке у музици добила је управо од ње: Елисон Бондс је свирала клавир, водила хор, музицирала као оргуљашица у цркви и била истакнута чланица Националне асоцијације афроамеричких музичара, која је од 1919. године посвећена очувању и промоцији свих музичких жанрова које компонују и/или изводе Афроамериканаци. Захваљујући мајчином ангажману у овој организацији, Маргарет Бондс је од раног детињства одрастала у дому који су посећивали водећи писци, уметници и музичари афроамеричког порекла – Еби Мичел, Лилијен Еванти, Флоренс Прајс и Вил Мерион Кук – који су је инспирисали да музику изабере као свој животни позив. Још као петогодишњакиња показала је изразиту склоност за композицију, написавши своје прво дело, а већ у осмој години је уписала Музичку школу Семјуел Колриџ-Тејлор, док је часове клавира и композиције додатно похађала код Флоренс Прајс и Вилијама Досона.

Године 1929. примљена је на студије на Нортвестерн универзитету. Међутим, још од првих дана у овој високошколској институцији, Маргарет Бондс је била суочена са директном расном дискриминацијом. Наиме, имала је прилику да учи клавир и композицију код реномираних професора, али јој као Афроамериканки није било дозвољено да борави у универзитетском кампусу. О томе је 1971. године у једном интервјуу говорила „... била сам на универзитету пуном предрасуда, на том месту у којем су владали стереотипи... Сећам се да сам у приземљу библиотеке спазила бројне збирке поезије, а посебну пажњу ми је привукла једна од монументалних песама Ленгстона Хјуза Црнац говори о рекама. У њој је овај сјајни аутор историју свог народа уткао у причу о важности река, и посебно нагласио да су Афроамериканци чак и у јеку опресије учествовали у људском искуству и животу... Ова песма ми је помогла у ојачавању и стварању осећаја сигурности... Сваки пут када бих била у ситуацији да се осетим одбаченом Хјузови стихови би ми помогли... у њима сам пронашла спас", речи су Маргарет Бондс.

Њен таленат и жеља за успехом нису се могли омести: након три године студија, композиција Морски дух коју је Маргарет Бондс писала за глас и клавир, одликована је наградом, а диплому мастера на Нортвестерн универзитету стекла је 1933. године, када се уписала и у историју музике као прва афроамеричка пијанисткиња која је 15. јуна исте године наступила са Чикашким симфонијским оркестром. Том приликом изводила је солистичку деоницу у Концерту за клавир и оркестар Џона Олдена Карпентера. Наредне године следио је још један велики успех: Маргарет Бондс је уз пратњу Женског симфонијског оркестра у Чикагу премијерно интерпретирала Клавирски концерт у де молу своје професорке Флоренс Прајс.

Након ових успеха и признања, Маргарет Бондс је наставила да се усавршава као композиторка, али и као педагошкиња која је своје умеће интерпретирања на клавиру радо делила ученицима, међу којима су били тада десетогодишњи Нед Рорем, амерички композитор који је 1976. овенчан Пулицеровим признањем за музику, за дело Air Music: 10 етида за оркестар, као и Џералд Кук, са којим је касније често наступала у оквиру клавирског дуа. Међутим, после неуспелог покушаја да одржи рад Уметничке академије коју је у међувремену отворила у Чикагу, а која је била усмерена на студије музике и балета, Маргарет Бондс се 1939. преселила у Њујорк, где се додатно усавршавала на Џулијарду, а наредне, 1940. године активно се укључила у рад музичког позоришта, као композиторка и пијанисткиња. Током 40-их и раних 50-их година прошлог века често је наступала са оркестрима и солистички, изводећи бројна дела класичног музичког репертоара, као и остварења тадашњих савременух аутора. У њујоршком периоду, поред концертних наступа, основала је и Камерно друштво Маргарет Бондс, у којем је окупила музичаре са циљем да изводе остварења афроамеричких композитора, а писала је и дела у којима је највише користила поезију Ленгстона Хјуза, „Књижевног лава Харлема" како су га често описивали, и са којим је изградила блиско пријатељство.

Иако је имала велики успех као интерпретаторка и композиторка класичне музике, њена интересовања ишла су даље, обухватајући и друге музичке жанрове, посебно џез. Писала је музику за оркестар Глена Милера, Луја Армстронга, Вудија Хермана, добијала је поруџбине од Леонтине Прајс и Бети Ален, а била је ангажована да пише и дела за потребе радија и телевизије. Године 1964, на врхунцу славе, проницљиво је проговорила о статусу жена у музици: „Од жена се очекује да буду супруге, мајке, да раде све за добробит заједнице (Ох, и ја то радим!)... ако је жена још и 'обележена' па има таленат, онда се стално извињава због тога... А то је заиста проклетство: уместо да радите 12 сати дневно као друге жене, ви морате да радите 24".

Када је 1967. године преминуо Ленгстон Хјуз, Маргарет Бондс се изненада преселила у Лос Анђелес, оставивши супруга Лоренса Ричардсона са којим је у браку провела готово три деценије. Радила је у Културном центру Лос Анђелеса и Театру, а по потреби је држала и приватне часове. Без обзира на бројне професионалне успехе које је за живота стекла, трагедије које су јој се догодиле на личном плану, попут мајчине смрти и смрти блиског пријатеља Хјуза, оставиле су јој велику празнину и тугу које ће је убрзо, истичу биографи, одвести у депресију. Маргарет Бондс је изненада преминула 26. априла 1972. године.

Џулија Пери је рођена 25. марта 1924. године у Лексингтону, у Кентакију, а њена каријера сведочи о успеху афроамеричких композитора и композиторки у Европи. Док је још била дете, са породицом се преселила у Акрон, у Охајо. У периоду од 1943. до 1948. године похађала је студије певања, клавира и композиције на Вестминстер Колеџу, где је диплому стекла кантатом Чикаго. Специјализацију је похађала на Џулијарду у Њујорку, а 1952. године добила је стипендију Гугенхајм, која јој је омогућила одлазак у Париз где је имала прилике да се упозна, а убрзо постане и ученица Нађе Буланже. За Сонату за виолу овенчана је наградом Буланже Гран При, а након добијања још једне Гугенхајмове стипендије, отпутовала је у Италију где је студирала у класи Луиђија Далапиколе.

У опусу Џулије Пери налазе се дела у којима је комбиновала европски неокласични стил са музиком афроамеричког наслеђа, као и остварења у којима се водила експериментима са дисонанцама, у оквирима тоналности. Компоновала је дванаест симфонија, два концерта, три опере, као и бројне комаде. Током друге половине 60-их и прве половине 70-их, Џулија Пери је била истакнута композиторка чија дела су изводили бројни ансамбли попут Њујоршке филхармоније. Међутим, њена каријера нагло је стала. Због болести била је принуђена да прекине компоновање, а преминула је 25. априла 1979. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић