Стив Кларк: Теорије завере и теоретизација завера

Према Кларковом мишљењу, интелектуалци с правом заузимају скептичан став према теоријама завере због тога што теоретичари завере поседују ирационалну склоност да настављају да верују у своје теорије чак и онда кад оне задобију облик који се у науци назива „дегенеративни истраживачки програм", тј. програм на основу којег се не могу се успешно правити нова, нити објаснити стара предвиђања, већ се, уместо тога, почетне хипотезе модификују у светлу нових чињеница, како би се полазна теорија заштитила од очигледних дисконфирмација. 

Ипак, упркос критичком ставу према теоријама завере, Кларк сматра да је ретко која од њих штетна. Штавише, он сматра да има неколико важних ствари које се могу рећи у прилог теоретизацији завера: прво, теоретичари завере нас приморавају да унапредимо наша објашњења друштва, јер уколико је неконспиративно објашњење неког догађаја у друштву изложено на бољи начин као последица постојања теорије завере, онда је то заиста добро; друго, теоретичари завере понекад заиста открију истинску заверу, тако да је разматрање мноштва теорија завере мала цена коју треба платити да би се једна стварна завера, попут афере Вотергејт, пре или касније разоткрила; најзад, теорије завера доносе нам и трећу корист, а то је да помажу да се одржи отвореност друштва.

Текст Стива Кларка изворно је објављен у другом броју часописа Philosophy of the Social Sciences за 2002. годину.

Превод с енглеског: Раде Калик
Спикер: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић