Марина Симић: Онтолошки обрт у антропологији

Онтолошки обрт о којем пише Марина Симић долази из дисциплинарног интересовања антропологије за проучавањe алтеритета, које се ослања на више теоријских праваца, укључујући спекулативни реализам и онтологију оријентисану на објекте, Латурову теорију актера-мрежа и Делезову филозофију. Основу тзв. онтолошког обрта у антропологији и теорији културе треба тражити у радовима самог Латура, Филипа Десколе и Едуарда Вивероса де Кастра, који се баве првенствено проучавањем нативног амазонског „перспективизма", којем је Виверос де Кастро додао и концепт „мултинатурализма". Ови концепти представљају основу за изградњу нове антрополошке теорије која би у себе инкорпорирала и основне принципе нативних теорија.

Тако онтолошки обрт враћа централно место етнографији и посматра је као оруђе за стварање концепата које би требало да промени и трансформише постојеће појмове и теорије који претендују да буду свеважећи, излажући их парадоксима који их систематски подривају. Реч је, очигледно, о одговору на стари антрополошки проблем евроцентризма, али с једним важним обртом: не поставља се питање како је најбоље видети ствари, већ шта је то што можемо видети. М. Холбрад и М. А. Педерсен наводе да оно што замагљује наше „академске наочаре" нису наше политичке, културне или друге претпоставке, као што подразумевају репрезентативне теорије у антропологији, већ сама идеја онога што ствари јесу и шта могу бити (укључујући „ствари" као што су друштво, култура, политика и моћ). На тај начин, епистемолошко питање постаје онтолошко. Тај помак, сматра ауторка, омогућава нам да контингентност (дакле, и другост и разлику) етнографског материјала искористимо као платформу са које се антропологија може радикализовати у духу емпиријског, методолошког и теоријског експеримента.

Чита: Душица Мијатовић
Уредник: Предраг Шарчевић