Светске музичке позорнице

Како је компоновање музике за балет Вртлог, заснован на финском националном епу Калевала, започео у касном периоду стваралаштва, Уно Клами није успео за живота да заврши партитуру. Године 1988. приликом прославе 150. годишњице од објављивања Калевале, Калеви Ахо је добио идеју да направи оркестрацију Кламијевог првог чина балета и тако да свој допринос даљем промовисању овог епа, који је имао важан утицај у обликовању финског националног идентитета. Десет година касније, програмски уредници Финске националне опере предложили су Ахоу да доврши Кламијев балет, односно, да компонује трећи чин следећи постојећи нацрт партитуре. Међутим, Ахо је одлучио да, пратећи идеје свог колеге, напише сопствену композицију и назове је Симфонијски плесови – Посвета Уну Кламију, а да она прати Кламијев стил, односно, према ауторовим речима „да не звучи превише савремено". Интересантно је истаћи да у Аховој партитури, која броји четири става, постоји неколико цитата тема из прва два чина Кламијевог балета Вртлог, као и из његове свите Калевала, компоноване 1934. године.

Након уводног Прелудијума, у којем је Ахо дочарао различита расположења, следи део назван Повратак пламена и игра где је композитор кроз музику представио лик Илмаринена, ковача из Калевале. Овај став започиње низом варијација на тему преузету из Кламијеве свите Калевала, а које потом прерастају у плесну сцену. Трећи став је нешто мирнијег карактера и Ахо га је назвао Гротескни плес. Дело се завршава ставом Плес ветрова и ватре који је по обиму дужи од претходних, а уједно и најубедљивији. Наиме, Ахо овде кроз плесне сцене дочарава свечане поворке, а дело завршава, према речима критичара, „свежим, младалачким тоновима који звуче попут химни".

Симфонијски плесови Калевија Ахоа премијерно су изведени децембра 2001. године у Лахтију, граду који се налази у јужном делу Финске.

Томас Адес је Виолински концерт, опус 24 назван Концентричне путање, компоновао 2005. године по поруџбини фестивала Берлинске свечане игре и Филхармоније из Лос Анђелеса и посветио га британском виолинисти Ентонију Марвуду који га је, уз пратњу Камерног оркестра Европе, премијерно извео у Берлину 4. септембра исте године.

Овај, један од најрадије извођених концерата савремених композитора, обликован је у три става и наликује триптиху, док се поднаслов – Концентричне путање – огледа и кроз називе ставова. У првом ставу названом Прстенови, циркуларност се достиже минималистичким, процесуалним звучним покретима виолине и оркестра који заједно обликују светли, лирски звучни простор. Други став – Путање – састављен је од два велика сегмента и неколико мањих, независних одсека који се међусобно преклапају, а читав став, иначе по обиму дужи од осталих, има облик традиционалне барокне чаконе. Трећи став – Кругови – започиње у духу старе поворке, која се на моменте убрзава и успорава, док је сам завршетак става (и читавог дела) обликован снажним и убедљивим музицирањем солисте и оркестра.

Солистичку деоницу у овом Адесовом остварењу свира Пека Кусисто, један од најсвестранијих и најистакнутијих виолиниста данашњице. Према речима критичара, Кусисто је музичар снажне индивидуалности и имагинације, а његове интерпретације обилују спонтаношћу, свежином и изузетним даром за импровизацију. Из богате биографије овог музичара издвајамо да је први фински виолиниста који је 1995. године освојио специјалну награду на међународном такмичењу Јан Сибелијус изводећи Сибелијусов Виолински концерт. Иначе, Кусисто свира на виолини из 1752. године Ђованија Батисте Гвадањинија, који је уз Антонија Страдиварија и Ђузепа Гварнерија, један од најзначајнијих италијанских градитеља музичких инструмената.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић