Антологија српске музике

Заједно са Станиславом Биничким, Владимиром Ђорђевићем и Божидаром Јоксимовићем, Крстић припада композиторима који су своју активност започели са почетком новог, XX века. Они су, као наредна генерација композитора романтичарског усмерења у односу на ауторе попут Мокрањца или Маринковића, у српску музику уводили до тада мање присутне или незаступљене жанрове – пре свега оперу, а красила их је естетичка наклоност према стилизацији првенствено градског фолклора.

Музиколошкиња Стана Ђурић-Клајн је ове ауторе сврставала у такозвану „Београдску школу”, док савремени музиколошки приступи тематизују Крстића у оквирима ширих тенденција српске музике на прелазу векова у којима се поглед ка западним узорима и национално буђење прожимају на сасвим органски и каткад, неразлучив, начин.

Петар Крстић је рођен у Београду 1877. године, а прва музичка сазнања је стекао од виолинисте Јосифа Свободе и Стевана Мокрањца. Потом одлази у Беч, где је од 1896. до 1902. године студирао компоновање на Бечком конзерваторијуму у класи Роберта Фукса, као и музикологију на Филозофском факлутету код Гвида Адлера. Крстић је показивао завидно композиционо-техничко знање по којем се, иначе, издавајо међу српским композиторима с почетка XX века, што је вероватно последица и добре школе коју је стекао у Фуксовој класи. Напоменимо да је овај аустријски композитор, иначе био професор Густава Малера, Левија Мадетоје, Франца Шрекера, Хуга Волфа, Александера Землинског и Ериха Корнголда, између осталих.

По повратку у Београд, започиње његова активност на развоју музичког живота и образовања. Био је професор у Првој мушкој гимназији, али и наставник Музичке школе „Станковић” у чијем је оснивању и учествовао. Такође, био је директор Спрске музичке школе и хоровођа Радничког друштва „Јединство”. Потом од 1929. до 1938. године постаје шеф музичког одсека Радио Београда, а делује и као диригент у Народном позоришту. Тако је у аналима нашег националног театра остало забележено да је „у сезони 1905/6, диригент Петар Крстић изложио план за систематско неговање опере и свикавање публике, предвиђајући по једно дело Вебера, Глука и Римског-Корсакова”.

Такође, био је шеф одсека за уметност и књижевност у Министарству просвете од 1938. године, а деловао је и као председник београдске секције Удружења југословенских музичких аутора у предратном периоду. Петар Крстић се поред свих ових активности бавио и музичком публицистиком, као критичар „Правде” и уредник „Музичког гласника”. Умро је у Београду 21. јануара 1957. године.

Уредница Ксенија Стевановић