Aлександaр Милосављевић и Анђелка Цвијић: Рефлексије о уметности

Комедију ометену у развоју Миливоје Млађеновић је написао на трагу романа Франсоа Раблеа Гаргантуа и Пантагруел, дела које слави све облике слободе и устаје против догматског погледа на свет. С друге стране, полазећи од Раблеа, Млађеновић развија причу о конкретном народу који настањује одређени простор и не заобилази стварност с којом је тај живаљ суочен. Ипак, та актуелизација није базирана на отвореној структури комада, нити предвиђа систем баналних импровизација које би кокетирале с актуелним друштвеним и политичким (не)приликама данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине. Како пише Александар Милосављевић, раблеовско путовање по карикираној духовној вертикали средњовековља, овде постаје основ за могућа преиспитивања живота у вечито драматичној ситуацији која као да је обележена повесним усудом. Но, управо ће ослањање на Раблеа омогућити писцу драме да разгрне дебеле наслаге овдашње историје и политике, те гледаоцима постави питања: хоћете ли да живите или ратујете; да ли намеравате да своје животе потрошите на политику и идеологију, или ћете свој живот да проведете у миру? Редитељ Душан Тузланчић спремно прихвата овако постављену драмску игру, сценски је разрађује и надграђује. Бескомпромисно слављење радости живљења, комбинoвано с ликовима чије порекло припада традицији комедије дел арте, што је већ само по себи јасна асоцијација и на стилизацију и на театар у театру, глумачкој екипи је омогућило да на позорници искаже двојство радости - и оне коју глумцима представља ангажман на позорници, али и оне која припада самој причи.

* * *

По речима Анђелке Цвијић, уколико изложба Чистач, које је одржана од 21. септембра до 20. јануара у Музеју савремене уметности у Беогрдаду, није сама по себи била довољна да укаже и појасни промене и прилагођавања поимању перформанса као синтетичке уметности „по Марини Абрамовић", паралелно са изложбом тај свет је приближила, високо стручно али бескрајно занимљиво, књига Светлане Рацановић Марина Абрамовић. Од реза до шава. Уз завидну библиографију, ова студија разматра и анализира „стручни и шири јавни статус који данас ужива и трпи уметност и личност Марине Абрамовић", а који је препун контроверзи. Ауторка уметницу ставља у пребогати контекст нових креативних изазова који не могу бити изузети из личног, а затим политичког, друштвеног, културног, психолошког, психоаналитичког, етнолошког, антрополошког и сваког другог тренутка, чије утицаје примамо а да их нисмо и свесни. Разматрајући и наводећи потпуно различите интерпретације перформанса Марине Абрамовић, Светлана Рацановић закључује да кодирани језик нових уметничких пракси, нужно преображаваних и усаглашаваних са временом, поред интуитивног сагласја са уметником, пружа задовољство откривалачких тумачење и сналажења у вртлогу субверзивних, али истовремено симболичких асоцијација.

Читала je Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.