Мајстори барока

Директан превод наслова би гласио Сонате које служе како олтару, тако и столу, односно из њега сазнајемо да је реч о збирци црквених и световних соната, које се могу користити у обе ситуације. Ово је било прво издање које је Бибер начинио за свог живота и које су му обезбедиле славу широм земаља немачког говорног подручја. Ова збирка је посвећена Биберовом послодавцу, принцу-архиепископу Максилимилијану Гандолфу, грофу Киенбергу. Девет од дванаест композиција су пронађене и у рукопису у Кромјержижу, што нас наводи да су написане за Принца-Бискупа Карла Лихтенштајна-Кастелкорна, у чијој служби је био пре доласка у Салцбург. Биберова композиторска путања нераскидиво је везана за његово виолинистичко умеће, пошто се радило о једном од највећих вируоза на овом инструменту у другој половини XVII века. С тим у вези, остало је мало података о томе од кога је Бибер научио да свира виолину, па се претпоставља да је његов професор био бечки дворски композитор Хајнрих Шмелцер, пошто обојица примењују низ тада савремених техничких и експресивних могућности овог инструмента, уз посебно интересовање за технику скордатуре. У историји музике било је мало композитора првог ранга који су истовремено били и највећи виртуози свог времена. Код Бибера примећујемо да је његово овладавање виолином било увек у служби изузетног музичког ума, који је поседовао како мелодијски дар, тако и мајсторство контрапункта.

У сонатама из збирке Sonatae tam aris quam aulis servientes примећује се Биберово умеће на пољу музике за ансамбл: оне су разноврсне у погледу избора тоналитета, расположења и фактурних решења. И у овим делима можемо пронаћи Шмелцеров утицај, пре свих збирке Sacro-profanus concentus musicus из 1662. године. Налик Шмелцеру и Бибер користи шест гудачких деоница, две трубе и континуо, употребљавајући често мање комбинације као што су две виолине, три виоле и басо континуо. У овим делима, такође, приметна је употреба јако контрастирајућих сегмената, који модерне тумаче подсећају на технику „пачворка". Овај каледиоскоп микроформалних целина је посебно видљив у Сонати број 9, у којој је присутна серија од чак једанаест промена такта у току неколико минута. Такође, Бибер користи и могућност коју већ примећујемо код Шмелцера, а то је да уланчава делове сонате уз помоћ сличног ритма и обрта фразе, али све то се мења како соната напредује, без уплива било какве репризне структуре. Из ових формалних карактеристика можемо закључити да је Биберов формални образац сличнији фантазији XVI века, него јаснијој, фугираној форми зрелог барока.

Уредница Ксенија Стевановић