Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Представа Густав је крив за све, у режији и према концепту Кокана Младеновића, инспирисана је серијалом цртаних филмова о Густаву који је настао у Мађарској 1961. године. У почетку намењен за биоскопско емитовање, Густав се од 1968. преселио на мале екране, а како нас подсећа Александар Милосављевић: „утилитарна свест тадашње партијске номенклатуре била је осетљива на свакo одступање од ведре, безрезервним оптимизмом испуњене слике социјалистичке свакодневице у којој није смело бити дилема, намрштених особа, а још мање проблема, док Густав, с друге стране, практично ништа осим проблема није ни имао. Када је био подстанар морао се рвати с тада чувеним стамбеним листама на којима су били и они боље од њега позиционирани по критеријумима тадашње политичке подобности; доцније, када је напокон добио стан, малтретирао га је осиони комшилук, када се докопао аута – разуме се уз помоћ кредита – ново возило је, као највећу драгоценост, ваљало да сачува, и то понајпре од љубоморног комшилука; кад је имао проблеме на радном месту, решавао их је улагујући се шефу. Како то бива са сваким малим човеком, чак и када проблеми нису пред Густава искрсавали са свих страна, он би их сам стварао. Посебно је интригантно било то што је несрећни Густав, решавајући проблеме властите свакодневице, готово по правилу извлачио дебљи крај – било када би га нагрдила жена, наружио комшија или шеф, било када би се замерио суседима".

У суботичкој сценској интерпретацији цртаног серијала, Кокан Младеновић ће до пароксизма заоштрити управо Густавов витализам, то јест спремност главног јунака да пристане на све да би преживљавaо. Кроз низ сцена у којима, као и у цртаћу, нема артикулисаног вербалног исказа који бисмо могли да идентификујемо као конкретан језик, редитељ и аутор концепта ће показати куда заправо води такав Густавов третман функционисања друштвене стварности. Младеновићев Густав изгледа баш као онај кога памтимо с малих екрана – јер сви тумачи овог лика у представи на главама имају маску с три длаке на ћели. Међутим, код Младеновића, не постоји један Густав, него је он мултипликован и сада је пред нама галерија истих људи с маском лика из цртаћа. Они ће скидати ову образину, иначе креацију Ненада Гајића, само када буду преузимали роле других драматис персона, махом оних којe злостављају Густава, или тачније, оних због чије акције главни јунак пристаје да на радном месту буде брутално израбљиван, да се зарад преживљавања понижава, да подмићује да би решио било који проблем и да би, на концу, био бескрупулозно, али самовољно, опљачкан. Он, наиме, више није само објекат трпљења, него је у међувремену постао и креатор најужаснијих аспеката стварности. Његово пристајање на изопачене видове свакодневног живота, претвара га у саучесника, коментарише Милосављевић.

Читао Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.