Мајстори барока

Рођен је 1683. године у Саксонији, а музичко образовање је пре свега стекао при Цркви Светог Томе у Лајпцигу, учећи од Јохана Шелеа и Јохана Кунауа. У овом граду, почетком XVIII века, се спријатељио са Телеманом, тадашњи директором Колегијума музикума и Готфридом Гринвладом. После шведске инвазије на Лајпциг, 1706. године, Граупнер је отишао у Хамбург, где је започео оперску каријеру – самостално и у сарадњи са Рајнхардом Кајзером. Потом је прихватио позив Ернста Лудвига, Ландграфа од Хесе-Дармштата да се придружи његовом дворском оркестру, те ће на овој позицији остати од 1711. све до 1754. године када је изгубивши вид морао да се повуче са места капелмајстора. Под Граупнеровим руководством, Дармштатска дворска капела је доживела период експанзије. На свом врхунцу између 1714. и 1718. године бројала је четрдесет музичара, од којих је велики број могао да свира више инструмената. У том првом периоду, Граупнер се концентрисао на извођење опера, али се после 1719. године – због финансијских тешкоћа – преоријентисао на мање форме – кантате и инструменталне композиције. Године 1722. године Граупнер се, после Телемановог одустајања, успешно кандидовао на место кантора цркве Светог Томе у Лајпцигу, али пошто му је Ландграф понудио бољу плату и побољшао генерално финансијско стање оркестра којим је руководио, он се одлучио да остане у Дармштату. Када је чуо да је Јохан Себастијан Бах постављен на место кантора, он је упутио учтиво писмо градском већу Лајпцига, у коме је препоручио свог колегу као музичара коме треба указати пуно поверење. У Драмштату је Граупнерова репутација привлачила млађе музичаре, укључући и Јохана Фридриха Фаша, који су му постали ученици. Када се повукао са места капелмајстора, Граупнер је иза себе оставио необично плодан опус укључујући и 1418 црквених кантата, 24 секуларних кантата, 113 синфонија, 50 концерата, 86 свита-увертира, 26 камерних соната, као и 10 опера. Граупнер је био познат као изузетан преписивач и музички калиграф, те су савременици записали „да су његове партитуре биле толико лепо записане да су изгледом подсећале на бакрорез".

Свеприсутност Бахових кантата на репертоарима данашњих ансамбала замућује чињеницу да је црквена музика централне Немачке у време барока, имала изузетно разнолике и међусобно удаљене изразе. Бахова тежња ка изједначавању оркестарских и вокалних деоница је у ствари била „специјалан случај" који је стајао на супротној страни од, у то доба, савременијег идеала разумљивости и формалне јасноће.

Граупнер је управо стајао ближе тим „модернијим тежњама", те су његова елеганција и непоспредна, „једноставнија" емотивност одшкирнули врата потоњој епохи. Тако, у оцени Граупнера из 1781. године читамо да је он „спојио вештину са природношћу, раскош са непосредношћу, шарм са лепотом", што су речи које млађе генерације никада нису упутиле Јохану Себастијану Баху. Са музичке стране, Граупнерова прецизност и осећај за драмски ток, као и уверљива емоционалност, присутне у кантатама које ћете чути, вероватно су плод и његовог искуства као оперског композитора.

Уредница Ксенија Стевановић