Мајстори барока – Пјетрo Гаетанo Бони

Пјетрo Гаетанo Бони је највероватније рођен у Болоњи у другој половини XVII века. Претпоставља се да је у овом граду – при чувеној образованој институцији „Академија филармоника" – учио музику, што се закључује из препоруке коју је 1711. године примио Арканђело Корели у Риму како би узео младог музичара под своје окриље. У вечном граду Бони је боравио неко време, а 1717. године управо је у Риму објављена његова збирка Дванаест соната да камера за виолончело и чембало опус 1, које ћемо представити у емисији. Те исте године, на основу овог издања, Бони је примљен за пуноправног члана Академије филармонике у Болоњи. У наредном периоду, из посвета његових штампаних музикалија сазнајемо, да се окренуо вокално инструменталној музици, као и да је постао свештеник. Бонијеве кантате су извођење у Перуђи, а 1720. године и његова опера Тито Манило је угледала светло дана у Театру дела Паче у Риму, а ораторијум Света Розалија је премијерно изведен у Болоњи 1726. године. У међувремену, објавио је још једну збирку инструменталних композиција: Дивертименти за виолину, виолончело, чембало, флауту и мандолину опус 2 публиковани су у Риму без датума издања и представљају сонате да камера у којима је направљен необичан спој стилова и форми. Трећи опус својих инструменталних дела, Бони је штампао 1741. године у Риму под називом Десет соната за виолину, виолончело и чембало. Ово је уједно и последњи документарни податак о животу овог аутора. У рукописном облику пронађена је збирка Дивертименти за виолину и басо континуо, и то у библиотеци династије Есте која се данас чува у Националној библиотеци у Бечу, те нам то говори да је Бонијева инструментална музика била високо цењена и вреднована.

Сонате за виолончело из опуса 1 Пјетра Гаетана Бонија, су врло важне за историју литературе за виолончело, јер су биле један од првих примера овог жанра икада написане и објављене. О њиховом значају сведочи податак да су неке од њих – тачније Соната број 10 у Це дуру – реиздате у едицији Класичне сонате литературе за виолончело издавачке куће Шот из Мајнца из 1930. године. У Бонијевим сонатама се осећа велики утицај Корелијеве естетике, али су ово оригинална и беспрекорно изведена дела. Он користи у највећем броју случајева троставачну или четвороставачну макроформу, која започиње спорим ставом – Ларго, Кантабиле или Граве, а завршава брзим и покренутим Алегром. На месту другог става често срећемо ознаку „Ала франчезе", која може да указује на стил свирања који се практиковао у Француској, али и на одјеке популарних плесова ове земље.

Уредница Ксенија Стевановић