Хаген и последњи лаутисти

Рођен у априлу 1720. године, у Хамбургу, Хаген је припадао музичкој породици и већ као дете научио је да свира виолину и лауту. Као седамнаестогодишњак добио је намештење на кнежевском двору у Бајројту, где је радио као помоћник капелмајстора, истакнутог виртуоза на виолини, Јохана Пфефера. Хаген је читаву своју каријеру провео на овом двору, који је 1769. године премештен у Ансбах. У том периоду, бајројтски двор био је последње уточиште великих немачких мајстора лауте. Књегиња Вилхелмина, рођена као пруска принцеза и сестра Фридриха Великог, била је поклоница овог инструмента којег је и сама свирала, као ученица чувеног мајстора Леополда Силвијуса Вајса. Поред Хагена, на двору су била ангажована још двојица лаутиста, Адам Фалкенхаген и Паул Дурант, чији је извођачко захтевни стил компоновања утицао на Хагена.

Хагенове сонате за лауту у еф-молу и Де-дуру су троставачне структуре, са слободним, афективним првим ставом, у коме до изражаја долазе тембровске својствености инструмента. Сонату у Бе-дуру одликује четвороставачна структура циклуса, са менуетом на месту трећег става, која ће постати типична за жанр сонате, док је Соната у ге-молу најкраћа у овом низу, организована као својеврсни калеидоскоп, са брзим смењивањем ставова.

Двадесет и три године старији, лаутиста-композитор Адам Фалкенхаген, службовао је, као и Хаген, на двору у Бајројту од 1734. године, али је, за разлику од њега, Фалкенхаген претходно посетио и друге немачке дворове и радио за утицајне аристократске породице. У току свог образовања, Фалкенхаген је имао прилику да га подучава Леополд Силвијус Вајс, који је важио за најбољег немачког лаутисту прве половине 18. века. Фалкенхаген је око 1740. године у Нирнмебргу објавио збирку шест соната за лауту, као свој опус 1.

Аутор Срђан Атанасовски