Научни скупови

Владимир Костић разматра морфолошко-физиолошке механизме који би нади омогућили њену биолошку основу. Реч је првенствено о механизмима награде у мозгу човека и о улози допамина као хемијског трансмитера у овом систему. Полазећи од стандардне („ортодоксне") дефиниције наде, према којој „надати се каквом исходу значи желети га и веровати да је његова реализација могућа, мада не и неизбежна", аутор анализира њен контрапункт - безнађе, као део клиничке дефиниције депресије (такозвана the hopelessness theory of depression). Међутим, еволуционе теорије депресије постављају низ питања типа да ли је депресија облик адаптације, аберантна адаптација или патолошко стање невезано за неку функцију или сврху. Наиме, поједини негативни или пасивни аспекти депресије могу бити корисни јер инхибирају опасне и бескорисне делатности у ситуацијама које се карактеришу посвећеношћу недостижним циљевима, изазовима ауторитетима, недовољним унутрашњим резервама да би предузете радње биле без ризика од оштећења, или у одсуству адекватне животне стратегије; укратко, депресија би могла да дезангажује мотивацију од недостижних циљева. Радикалнији ставови би били да је депресију могуће дефинисати и као образац комуникације намењен манипулацији других особа, а у циљу обезбеђивања ресурса. Лапидарно, ове теорије које, нажалост, нису тестабилне, имају у свом средишту став да у одређеним ситуацијама депресија и за њу везано безнађе нису и без сврхе, односно да депресија може бити форма адаптације према претераним захтевима средине.

Део еволуционих теорија депресивних симптома примарно се заснива на хедонизму, то јест на идеји која у својој мотивационој или психолошкој варијанти, гласи да људи траже задовољство и избегавају бол, док у својој нормативној варијанти сматра да само задовољство и бол имају вредност (односно негативну вредност). Занимљиво је да су на трагу овог става и морфолошка истраживања депресије, која констатују смањену активност у структурама префронталне коре (орбитофронтална и дорзолатерална префронтална кора), предњег цингулатног кортекса, једара акумбенса, вентралног стријатума и лимбичких делова таламуса - стрктурама које се упадљиво преклапају са онима укљученим у механизме награде и задовољства, укључујући и њихову предикцију. У другом делу излагања Костић се осврће на фасцинантни феномен плацебо ефекта, чија je делотворност потврђена у низу болести и стања (болни синдроми, Паркинсонова болест, мултипла склероза и тако даље), заступајући тезу да је нада инхерентна овом феномену. Администрација плацеба такође узрокује активацију допаминергичких путева, као што је показано у случају Паркинсонове болести, и то како у моторном „дорзалном стријатуму", тако и у емоционалном „вентралном стријатуму", што поново указује на укљученост можданог система награде.

Следећег четвртка, 3. октобра, емитоваћемо снимак излагања Богољуба Шијаковића са овог научног скупа.

Уредница емисије Тања Мијовић.