Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на драму Јелене Мијовић „Хроника паланачког гробља”, по мотивима прозе Исидоре Секулић, коју је у Крушевачком позоришту режирао Иван Вуковић.

Игра којом нас Јелена Мијовић, ауторка драматизације Хронике паланачког гробља Исидоре Секулић, уводи у сценску причу није обична дечја играрија, иако на први поглед може тако да изгледа, јер се несташлуци две девојчице на самом почетку представе догађају на гробљу а актерке су - преминула деца. Дакле, реч је о специфичном приступу причи о паланци (наизглед растерећеном а заправо веома озбиљном) којим се заоштрава повест о привидној наинвости и невиности живота у варошици, причу која, премда се одвија на гробљу и сагледава судбине умрлих, заправо сведочи о ономе што се налази с друге стране гробне хумке, што дакле претходи смрти. У исти мах, овакав поступак ауторке драматизације доследно прати двоструку димензију која постоји и у прози Исидоре Секулић, те се препознаје да се иза привидног мира, једноставности и специфичних правила друштвене игре, заправо крије драма низа неостварених судбина. С једне стране, ова нереализованост свакако је одређена човековим, индивидуалним усудом, али је с друге стране дефинисана и паланачком атмосфером у којој су се одвијали конкретни животи ових људи. Исидору Секулић, а самим тим и Јелену Мијовић, занима и један и други аспкет - и општост човековог живота у овом свету, баш као и посебност човековог трајања у оваквом малограђанском универзуму, коментарише Александар Милосављевић.

Редитељ крушевачке представе, Иван Вуковић, на позорницу изузетно ефектно преноси почетне индикације које нуди драмски предложак - и код њега се на сцени све одвија у духу аутентичне театарске игре, дакле, оне врсте игре у којој глумци имају моћ да сваки предмет из фундуса реквизите позоришном чаролијом претворе у нешто сасвим друго. Тако ће, рецимо, од најпростијих чамових крстача у овој маштовитој игри настати комплетан декор у којем се одвија театарска игра. Гробљански крстови се, благодарећи редитељу као и креативности сценографкиње Марије Калабић, претварају у дечје играчке, баш као и у мобилијар из школских учионица или једноставни кућни намештај. Стварност која се обавезно окончава на паланачком гробљу саткана је од симбола који одувек упозоравају на неумитност краја, али и на неминовност карактера и судбина које детерминише паланачка атмосфера.

Чита Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом