Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Комедија Грађанин племић је Молијерова прича о потреби скоројевића да постану нешто што нису, те да својим богатством купе друштвени статус. Главни јунак Молијеровог комада, господин Журден, пример је оваквог грађанског става: богат је, чак много имућнији и од пријатеља чије је презиме украшено племићком титулом, али је, као изданак трговачке породице, простог порекла, па чезне да новцем купи оно што му недостаје – племство. Намера му је да стекне знања, вештине и манире сталежа којем тежи да припадне, те ангажује одговарајуће инструкторе да га уведу у свет музике, плеса, филозофије, науке и лепих манира. Резултат је судар светова: с једне стране, Журденовог припростог и невиног погледа на стварност, а с друге, светоназора учитељa који евидентно искоришћавају његову наивност.

Француска редитељка, Ан Берелович, несумњиво везана за литерарну и театарску традицију коју је, између осталих, инаугурисао аутор Грађанина племића, инсценирала је представу сходно поднебљу и друштвеној атмосфери којој је дело примарно и било намењено. Међутим, без актуелизације Грађанина племића у конкретном времену и простору, домаћој публици једино преостаје да се упразно смеје наивности особе чију припадност давно прошлој епоси не може да маскира савремено сценско одело, нити ће редитељкино инсистирање на ововременом кичу, рецимо у виду Журденове одеће за тренинге у бојама српске тробојке, представу одмакнути од баналне метафоре. У таквом контексту нема смисла очекивати озбиљну сатиричку оштрицу, оцењује Александар Милосављевић. Осим тога, нашим позоришним гледоцима је одраније познато да раскорак између онога што скоројевићи јесу и онога чему теже није у узвишености „ноблеса" или племићког статуса, него у њиховој извитопереној представи о циљу који су себи поставили, те их управо то чини смешнима. С друге стране, пред застрашујућом сликом овдашњих актуелних скоројевића и пред стварношћу коју свакодневно креира морбидна комбинација неолибералног капитализма и транзиције, сви аутентични Молијерови каламбури на рачун оновремених скоројевића постају бледи или, у најбољем случају, добијају димензију баналне водвиљске играрије. Отуда се у представи Позоришта младих актуелизација своди на гег, каткад на трагу слепстика, на јурњаву позорницом (којој, ипак, недостају она фамозна трећа врата својствена водвиљу), на каламбуре карактеристичне за театар који повлађује најнижим очекивањима публике, гледаоцима којима неће сметати преглумљивање и који ће у овом и оваквом господину Журдену заиста видети само „смешног добричину", па ће, можда, чак и да се сажале над терором који над њим спороводе његови инструктори.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.