Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Редитељка Балканског шпијуна, Татјана Мандић Ригонат, наглашено сензибилисана на друштвено-политички актуелне теме, али никада спремна да се упусти у баналну политизацију театра, на сцену је поставила представу осуђену на жестоки ризик. Како коментарише Александар Милосављевић, редитељка је требало да се дистанцира и од нушићевске беневолентности, али и да Ковачевићев комад дистанцира од конкретне ситуације која вуче трауме из информбироовске прошлости главног јунака. Овај маневар је редитељка, истовремено и ауторка адаптације комедије, обавила перфектно. Ниједног часа престава ништа не дугује последицама 1948, све се дешава у нашем времену, а Чворовићева параноја није последица раскола између Тита и Стаљина, него серије траума кумулираних током историје која нас перманентно притиска и од људи ствара монструме. Истовремено и комичне и трагичне, ситуације у које западају јунаци представе више нису одређенe идеолошким позицијама, него степеном траумираности, фрустрираности или изложености доминантном току система информисања. Ту више нико не разликује истину од лажи, што укида објективну димензију стварности, па отуда и Ковачевићева теза о расколу између родитеља и деце губи апстрактност и постаје опипљиво трагична, указујући и на наше будуће поделе и неспоразуме.

* * *

Представа Филоктет је, према Милосвљевићевој оцени, добар пример пројекта који кореспондира с гледаоцима којима је намењен, прецизно одговара њиховим захтевима и афирмише данас већ увелико класичан редитељски проседе у којем је античка улога Хора поверена групи младих актера. Чланови хора истовремено могу да буду и морнари с Одисејевог брода, и душе морепловаца које су допловиле до тројанских обала где ће оставити своје кости, али су најчешће неми сведоци моралистички интониране приповести која је сада, у редитељском тумачењу Озрена Прохића, политички заоштрена и актуелизована. Подсетимо, у трагедији Филоктет два принципа су персонификована у две личности - Одисеју кога занимају само виши, државни, идеолошки или општи интереси, док на другој страни остаје индивидуална димензија обесправљеног и повређеног Филоктета који страда као жртва баш тих виших интереса. Суочена са себичним Одисејевим разлозима, Филоктетова љутња ће бити пропуштена кроз призму политичких, најчешће политикантских резона, што одређује и функцију Ахиловог сина Неоптолема, до сада по правилу сведеног на фигуру којом вешто и бескрупулозно манипулише Одисеј. Сада ће Прохић уздићи Неоптолема до нивоа равноправног Филоктетовог партнера, дариваће му функцију протагонисте, сводећи Одисеја на ролу пуког политиканта. Представом се сугерише да је у одсуству античке моралне вертикале, неопходно призвати властита мерила која ће одредити шта је праведно и поштено, те да су одговорност и самосвест пред доношењем одлука оно што личност чини аутентичном, закључује Милосављевић.

Следећег уторка, 23. априла, емитоваћемо осврт на представе Сумрак богова Словенског народног гледалишча из Марибора, Кад је Сомбор био Холивуд Народног позоришта из Сомбора и Капитал Краљевског позоришта „Зетски дом" са Цетиња.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.