Милан Брдар: Декартов парадокс и модерна филозофија као фарса утемељења

Aутор у овом раду излаже парадокс садржан у језгру Декартовог програма утемељења. Чине га, с једне стране, онтичка извесност cogita, и његова епистемичка неизвесност, с друге. Зато solus ipse не може да установи ни најпростију истину, на пример, да ли је сада дан или ноћ. За Декарта решење је у увођењу Бога и веровању у његово постојање. Али, то није решење, јер је субјекту потребан директан контакт с Богом да би примио јасне и одређене идеје које су и истините. Зато аутор закључује: прво, да Декарт није утемељио ништа; а друго, да је картезијански програм, рачунањем на однос с Богом као начином доласка до истине реализован тек у Хегеловој филозофији апсолутног знања, уз оправдање дато у Феноменологији духа.

Милан Брдар сматра да се постхегеловска филозофија везала у сопствени парадокс пошто је одбацила Хегелово решење не увиђајући да је оно уистину картезијанско. Разлог је био у одбацивању Бога и оцене Хегелове филозофије као конзервативне обнове теологије, чиме је њено истинско разумевање задуго остало ван саморазумевања модерне филозофије. Тим потезом филозофија је пала назад у Декартов парадокс, с отвореним питањем истине - повезаним са Cogito, и питањем смисла - повезаним са постојањем (sum) субјекта. Због напуштања Бога, нарочито после његове „смрти", рациоцентризам је на располагању имао само две могућности а да ни у једној није могао да очува свој идентитет: прва је у епистемичком перспективизму и релативизму, а друга у нихилизму, волунтаризму и егзистенцијализму.

Дакле, са смрћу Богa и падом Хегеловог система, модерна метафизика субјективности се открива као метафизика воље за моћ - као воља за Бога, до Хегела, и као воља против Бога, после Хегела. Уз то, Декартова рефлексија је вођена вољом за разумом, а када се апстрахује Бог, открива се да је у самом старту био одлучујући чин воље, која се у тој првој варијанти испољила као воља за истином или воља за умом. Када се све то има у виду, следило би да је Хајдегер био у праву када је у Ничеовој вољи за моћ видео окончање (или последње издање) западне метафизике. Аутор томе само додаје да је метафизика те врсте била скривена већ у Декартовим Медитацијама, испод воље за умом и воље за Богом.

Брдар на крају закључује да модерна филозофија одисеју утемељења окончава одбацивањем Хегеловог решења не увиђајући да је оно резултат доследно изведеног картезијанизма. „Као исход имамо пад рациоцентризма у нихилизам и егзистенцијализам, промовисане под танким велом пикоделамирандолијанског хуманизма".

Чита Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.