Разум и осећајност

Ова уметница је рођена у Единбургу 1775. године као ћерка италијанског композитора, издавача и импресарија Доменика Корија, који се доселио у Шкотску на препоруку тада чувеног историчара музике Чарлса Барнија. Од четворо деце Коријевих, Софија је поседовала највећи таленат и у најранијој младости је почела да наступа, а како би унапредио њено музичко образовање, Доменико Кори је 1788. године породицу преселио у Лондон. Само годину дана касније у Лондон се доселио и Јан Ладислав Дусек који ће убрзо постати Софијин муж. Софија Ђустина Кори је у Лондону дебитовала као певачица у оквиру чувених Соломонових концерата 1791. године, када је наступала под диригентском палицом Јозефа Хајдна, а годину дана касније певала је и у премијерном извођењу његове кантате Олуја. Ова уметница је одиграла и важну улогу у промовисању музике Волфганга Амадеуса Моцарта, наступајући као солисткиња у лондонској премијери Реквијема. Након удаје за Јана Ладислава Дусека, Софија Ђустина је редовно наступала са супругом и то као певачица, пијанисткиња и харфисткиња. Ипак, њихов брак је био испуњен неверствима, а окончан је Дусековом смрћу 1812. године. Убрзо се Софија Ђустина Дусек удала за виолисту Џона Алвиса Моралта са којим је једно време наступала у дуу, да би се потом повукла са сцене и посветила компоновању и педагогији, оснивајући заједно са супругом музичку школу у Педингтону.

Према сведочанствима савременика, Софија Ђустина Кори је била „једина композиторка са високом репутацијом у земљи". За собом је оставила око седамдесет дела, укључујући оригинална дела, варијације и аранжмане за харфу, клавир и различите камерне саставе. Њен први том соната за харфу је једини који је и даље у штампи, али је дуго био погрешно приписиван њеном супругу, Јану Ладиславу Дусеку - наиме, док је прво издање објавио Софијин отац, Доменико Кори, наводећи на насловној страни да су у питању дела „Госпође Дусек", париско издање из 1797. године наводи само име Дусек, вероватно у покушају да дела учини популарнијим повезујући их са већ етаблираним композитором. Ову грешку је потом поновио и издавач Шот, који је у 20. веку наставио да објављује ове сонате за харфу, а које је прославио харфиста Никанор Забалета.

Ова младалачка дела откривају основне одлике њене музике: свежину и оригиналност многих пасажа, као и осећај за пропорцију тема, које делима пружају непосредност и искреност. У њеном опусу постоји хијатус од скоро десет година током којих је као Дусекова супруга имала мало времена за компоновање, али се њена стваралачка активност наставља после 1810. године када је написал скоро шездесет дела. Ове композиције не поседују више строгост њених раних радова и претежно су експерименталне, што пре свега указује и на промену стила али и градитељске технологије, када је музика за харфу у питању.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић