Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Диего де Бреа, аутор чије представе су одавно искорачиле изван граница Словеније, познат је по смелим редитељским читањима која не поништавају литерарни предложак, с њим се не сукобљавају, нити имају потребу да у њему проналазе оно чега ту нема. У Подгорици се овај редитељ подухватио сложеног и незахвалног задатка да у репертоарску структуру тамошњег националног театра угради важну ставку - Бекета, писца који од редитеља захтева дисциплинованост и прецизност, а од глумаца исто то, али и посебну врсту тачности и, нарочито, сведеност и у изразу и у избору поступака који ће, с једне стране, материјализовати необичне ликове, док ће им, с друге стране, обезбедити неопходну животност, без које не бисмо поверовали оно што изговарају и што на позорници чине, пише Александар Милосављевић.

У овој представи једну од рола, лик Лакија, тумачи Нада Вукчевић, но Де Бреа тиме није довео у питање пишчеву одлуку да се у Годоу не смеју појављивати жене. Глумица Црногорског народног позоришта, наиме, не игра Лакија као женски лик; она је напросто - Лаки. Поред тога, Нада Вукчевић на сцену доноси и специфичан глумачки сензибилитет чији значајан сегмент чини истанчани осећај за сценски покрет, што њеној глумачкој појави у овом контексту даје посебну димензију и максимално проширује капацитете глумачког задатка који је реализовала. Да ли је овај Лаки нека врста палог анђела, осуђеног на дотрајавање у свету који се претворио у „Долину сенки", али без пастира који гарантује сигурност, заштиту и смисао, или је Лаки само обични смртник коме је обесмишљени живот поткресао крила, учинио их сувишним до мере да су закржљала и сада их тек слутимо као неки атавистички реликт. Коначног одговора код Де Брее нема, али у његовој представи зато има узбуђења због позоришне игре, због поигравања бекетовским канонима, али и због својеврсне похвале театру. Јер ако је све одавно изгубило смисао, онда је и позориште једна од жртава; но у њему је, барем понекад, још увек могуће, макар кроз исцепкане фрагменте некадашњег Смисла и трзаје који су бледи трагови негдашњег фино стилизованог сценског плеса, наслутити оно што је још једино преостало - човека, закључује Милосављевић.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.