Нова дискографија – Албум „Сифаче – љубав кастрата”

Сифаче је рођен у Тоскани, 1653. године као Ђовани Франческо Гроси, али је своје уметничко име стекао након изузетног тумачења лика Сифакса у Кавалијевој опери Сципион Африканац у Риму, 1671. Четири године касније, примљен је као певач у Папску капелу, да би крајем седамдесетих година ступио у службу Војводе од Модене, где је остао до краја свог живота. Управо је насилни крај његовог живота допринео стварању мистерије око овог уметника - као што је то био случај код Алесандра Страделе и других „уклетих" уметника из периода барока. Наиме, Сифаче је убијен из заседе, највероватније због недозвољене везе са удовицом Грофа Форнија, аристократкињом на двору његовог заштитника, Франческа II д'Естеа. Породица Елене Марсили је учинила све како би раздвојила љубавнике, чак је и затворила младу жену у манастир, да би на крају ангажовала плаћене убице које су мускетама изрешетале Сифачеа на повратку из Фераре, где је наступао током прославе празника „Духова". Током суђења које је уследило, осуђени су починиоци убиства, али никад није поуздано утврђено ко су били прави налагодавци, упркос томе што су браћа Марсили убрзо прогнани из Папске државе.

Иза Сифачеа су остала бројна сведочанства о његовом изузетном таленту, али и прекој нарави. Он је био цењен због лепоте гласа, уверљивости глуме и пре свега због невероватне употребе технике „messa di voce". Хваљене су стилска елеганција, једноставност и експресивност његовог гласа, које су биле разлог што је Сифаче наступао на свим значајнијим италијанским дворовима тог доба - од Напуља, где му се дивио вицекраљ Дон Гаспар де Харо и Гуман, преко Фиренце, где је певао на прослави венчања Великог војводе Фердинанда де Медичија и Беатриче Баварске, затим Парме, где је учествовао у прослави венчања Одоарда Фарнезеа, као и у Милану, на позив Војводе од Савоје, Виторија Амадеа II.

Сифаче је у своје време изводио арије које су биле строфичне, релативно кратке и са инструменталним риторнелима - још увек далеко од метастазијанске „да капо" структуре. Ипак, са акцентом који је био стављан на значење речи и експресивност „афеката" који су били тако популарни у 17. веку, ове арије су биле савршено тло на којем је могао да се искаже таленат тако софистицираног уметника као што је био Сифаче.

На албуму који вечерас представљамо, налазе се дела аутора из друге половине XVII века, које је контратенор Филипо Минеча, према сопственим речима, замислио као „имагинарну оперу-пастиш" посвећену једном једином лику. Тако су на овом програму обједињене арије и инструментални интерлудијуми који се директно могу довести у везу са Гросијевом каријером или периодом у којем је живео и стварао.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић