Мајстори барока
Сонате за флауту Жан-Марија Леклера.
.jpg "Камерни концерт")
Почетком 18. века попречна флаута постала је популаран инструмент како међу аматерима тако и међу професионалним музичарима у Француској. У завршним деценијама епохе барока, а потом и у преткласичној и класичној епохи, музички укус се све више окретао од тамног, меког и сразмерно слабог звука блокфлауте ка светлијем, оштријем и продорнијем звуку попречне флауте.
Један од најпознатијих флаутиста у Француској у првој половини 18. века био је Мишел Блаве који је, у периоду од 1731. до 1735, заједно са Леклером учествовао на Духовним концертима у Паризу. Стога се претпоставља да је већину композиција за овај инстурмент Леклер написао имајући на уму Блавеа. Тако је у предговору Другој збирци соната композитор навео да се већина дела може свирати и на флаути и на виолини, истичући флауту као алтернативни солистички инструмент. Ова пракса, у којој је једно дело намењено различитим инструментима, била је широко прихваћена у 18. веку, али и поред тога Леклерове сонате за флауту не треба посматрати само као пуке копије соната за виолину, јер из данашње преспективе оне представљају изузетан допринос развоју француске литературе за овај дрвени дувачки инструмент.
Ауторка емисије Јелена Дамјановић
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари