Музеј звука – Антифони за Адвент

Као најисточније медитеранско острво, Кипар је одувек био раскрсница Европе, Азије и Африке и место сусрета Истока и Запада. У средњем веку, под влашћу породице Лизињан, Кипар је био и најисточнија западноевропска краљевина тог доба. Наиме, након пораза у бици код Хатина и потоњег губитка Јерусалима, некадашњи владар крсташког краљевства, Ги Лизињан, је уточиште пронашао на овом острву. Он је од темплара откупио Кипар, а са собом донео и титулу, као некадашњи суверен Јерусалимске краљевине, те је у наредних 300 година породица Лизињан владала Кипром, као најудаљенијом територијом на којој је негована француска култура. Желећи да поставе чврсте темеље својој власти, владари из династије Лизињан су тежили да створе феудално друштво по узору на она на западу, окружујући се великим бројем француских племића, који су донели локалну културу, језик и свој специфичан начин живота.

Кипарска музичка култура је свој врхунац доживела током владавине Јануса I Лизињана, последњих деценија 14. и почетком 15. века, када се на острву развијао сасвим аутентичан стил. Иако настао под утицајем ars subtilior-а са континента, музички израз негован на Кипру поседовао је сасвим специфичне одлике и маниризме. О њима сведочи збирка музике која се данас чува у Торину, у којој је се налази 159 фолија са преко двеста полифоних световних и духовних композиција, које је са собом на континент донела Ана, ћерка Јануса I, након удаје за Луја, Грофа од Женеве. У овом рукопису се налазе дела високе уметничке вредности која откривају јединствене полифоне технике неговане на Кипру. Интересантно је да у Торинском манускрипту није сачувано ниједно име композитора, а посебно је значајан податак да је свака од ових композиција јединствен примерак, који се не може пронаћи ни у једном другом средњовековном кодексу.

Уредницa емисије: Ивана Неимаревић