Милена Кордић: Архитектура и филозофија

Можда никада пре него што су француски постструктуралистички филозофи почели да пишу о архитектури, веза архитектуре и филозофије није тако снажно обелодањена. Или, прецизније, никада се пре радова Жака Дериде и Жила Делеза и, паралелно с њима, текстова и радова Питера Ајзенмана, Бернара Чумија, или Мајкла Хејза, архитектура и филозофија нису тако чврсто сплеле. И не само то. Дерида и Ајзенман ће, заједничким снагама, да се упусте у један архитектонско-филозофски пројекат на тај начин што Дерида учествује у Ајзенмановом цртању, а Ајзенман у Деридином писању. Ипак, као да највеће узбуђење међу архитектама изазива, ипак, Жил Делез. Ако је овај француски филозоф релативно мало експлицитно писао о архитектури, његови кључни појмови, сва је прилика, покрећу архитекте. На нашим просторима текст Снежане Веснић убедљиво је показао могућности које пружа архитектонско читање Делеза (ако се тако може рећи), док рад Милене Кордић прати исту путању.

Основна идеја, или кључна хипотеза рада Милене Кордић могла би се овако формулисати: методолошки модели за пројектовање унутрашњег архитектонског простора могу се конструисати увођењем општих филозофских принципа на концептуални ниво унутрашње пројектантске логике. Није, дакле, реч о пуким техникама, или напросто алатима за истраживање форме, већ о интервенцијама у самом појмовном ткиву. Милена Кордић се, утолико, окреће пре свега појмовним склоповима Жила Делеза и, након што их изанализира, „преводи" читав аналитички склоп у сферу архитектуре, сплиће делезовски дискурс са оним до чега је дошла савремена теорија архитектуре, да би, следећи управо Делезову инспирацију, покушала да створи, или изуме делатне архитектонске појмове.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић