Последња генерација композитора-виртуоза

Једна од јасних промена у свету озбиљне музике почетком 19. века било је успостављање потпуне доминације клавира као подразумеваног инструмента композитора. Наиме, за разлику од 18. века, када неки од водећих симфоничара нису били пијанисти, почев од Бетовенове генерације клавир је био не само инструмент на коме су композитори наступали изводећи своја дела, већ и најближа алатка коју су користили приликом самог процеса компоновања. Оваква тенденција имала је двојаке последице: с једне стране, у развоју музичког језика јасно су артикулисани елементи који одражавају композиторско мишљење „за клавијатуром", а, с друге стране, композитори који су били виртуози на другим инструментима све више су били искључивани из света „озбиљне музике" и жанрова попут симфоније и гудачког квартета. Ове промене се можда најбоље могу демонстрирати управо на примеру композитора који је у том смислу последњи значајни изузетак од овог правила: Луј Шпор био је по примарној вокацији виолиниста, али се у току своје богате каријере афирмисао као композитор у скоро свим значајним жанровима, укључујући оперу, симфонију и гудачки квартет. Његово музичко писмо, међутим, јасно открива аутора који о форми музичког дела размишља на другачији начин и који у првом кораку конципира наступ мелодијског инструмента. Овакав Шпоров приступ неретко је био разлог за неразумевање његовог доприноса и потоње искључивање из музичког канона, као „површног" композитора који није био довољно инвентиван у осмишљавању комплексних хармонских и формално-структурних прогресија.

Иако је у току свог боравка и рада у Бечу, у другој деценији 19. века, остварио запажен допринос у жанру гудачког квартета, жанрови гудачког квинтета и двоструког гудачког квартета, на којима је паралелно радио, омогућили су Шпору да непосредније изрази особености свог идиома и примарно мелодијског музичког мишљења. Први гудачки квинтет написао је 1814. године у Бечу и у њему је очита тенденција интегрисања специфичног лиризма, као и концертантног виртуозитета прве виолине, у жанр озбиљне камерне музике.

Емитујемо и дела двојице композитора којима се ове године навршава 250 година од рођења: Сонату за клавир у фис-молу, опус 2 број 2, холандског пијанисте и композитора Карела Антона Фодора, компоновану 1793. године и штампану у Лондону, те Синфонију кончертанте за два кларинета у А-дуру, опус 10, немачког кларинетисте и композитора Јохана Георга Хајнриха Бакофена, објављену 1803. године у Лајпцигу.

Аутор: Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић