Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Небојша Брадић, редитељ најновије премијере нишког Народног позоришта, у основи поштује Ковачевићев драмски текст, али и оштро конкретизује некадашње пишчеве слутње. Не упуштајући се у баналну сценску актуелизацију, редитељ не мења ни простор ни време у којима се одвија радња драме, али финим и промишљеним интервенцијама јасно указује да му је намера да радикализује Ковачевићеве идеје. Основу за реализацију свог наума Брадић срећно и ефектно постиже тако што од широког слоја представника народа ствара јединствени лик, који сада, синхронизованом сценском акцијом и унисоним изговарањем реплика постаје својеврстан хор, односно засебна драматис персона која учествује, али уједно и коментарише сценска збивања. Хор-народ наступа јединствено, углас изговара реплике које су заправо настале од дидаскалија којима писац објашњава како се актери понашају и шта се догађа у појединим сценама. Њихов извештачен ход, стилизована физичка радња, говор који није природан, као и комплетан мизансцен на позорници је одређен решењима која је одлично и маштовито креирала ауторка сценског покрета Вера Обрадовић. Ипак, та својеврсна гротеска није подразумевала карикатуралност, нити је представа била усмерена на критику народа, већ пре на саму друштвену динамику у Србији, условљену суштинском потребом самопроглашене друштвене елите да, у име народа и народне воље, на општем плану сачува затечено стање, али и да за себе створи позиције за нови циклус експлоатације тог истог народа. Дакле, иако не критикује народ, редитељ увиђа да је пасивност народа кључни проблем друштвене стварности Србије, и некадашње Сремчеве и данашње.

Уредница емисије Тања Мијовић.