Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Оливер Фрљић од самог почетка представе Шест лица тражи писца даје гледаоцима до знања да се налазе на проби новог комада који се прпрема у загребачком „Керемпуху". Као што је познато из Пиранделовe комедије, шест ликова покушава да нађе писца драме у којој ће они бити отеловљени на позорници. У колоплету осмишљених карактера и сукоба, Фрљић преплиће неколико игара: на једној страни је игра која се успоставља између две епохе - Пиранделове и наше, два времена у којима редитељ препознаје сличности и између којих успоставља паралеле, а на другој је игра театра у театру коју Фрљић, као и у својој немачкој представи Горки - Алтернатива за Немачку, користи да би нас истовремено пажљиво увлачио у причу, као и да би нам омогућио успостављање готово брехтовске дистанце која гледаоце ипак не оставља у пасивном стању. Реч је о представи која немилосрдно напада конформизам савременог човека, али и неспособност демократије да се адекватно суочи са оним што је очигледно изнутра изједа - разгоропађена радикална десница, која не само да нагриза њену супстанцу него тежи и да је потпуно укине, коментaрише Александар Милосављевић.

* * *

Театар „NO99", прво естонско позориште које се појавило на БИТЕФ-у, предстaвио је своју продукцију NO43 Прљавштина - дело фасцинатно по енергији својих актера и сценским сликама које аутори и глумци генеришу у крајње сведеној атмосфери и уз помоћ оскудних позоришних средстава. Међутим, предстaви недостаје инвентивност на плану драматуршких па и редитељских решења; наиме, ово дело је сценски приказ својеврсног путовањa кроз повест човeчанства - од апсолутног одсуства способности комуницирања између људи, преко буђења сексуалности, рађања ритуала, конституисања религиозне свести која неће поспешити систем комуницирања (ни између људи, а ни између човека и Бога, или човека и света), до апокалиптичног завршетка у којем неће бити ничег застрашујућег, будући да се људскост претапа у анимално и наставља да егзистира али на другачији начин. Ипак, добро је и на фестивалу какав је БИТЕФ, демонстрирати познату истину да сваки нараштај има право да открива и оно што је већ откривено, јер у то постигнуће улаже своју невиност (каткад и наивност), али и властити сензибилитет и поглед на свет, што њиховом открићу обезбеђује истинску аутентичност, оцењује Милосављевић, а такође није лоше ни да гледаоци, посебно млађи, добију прилику да виде и представе као што је ова, те да у ери разноврсних форми софистицираног позоришта, неретко оптерећеног технологијом, стекну искуство и са физичким театром.

Уредница емисије Тања Мијовић.