Језик, књижевност, теорија – говори Данијела Петковић

Овo излагање мобилише интерпретације Платоновог и Аристотеловог мимезиса које нуде теоретичари попут Метјуа Потолског, Елин Дајмонд, Флоранс Дипон, и Ана-Марија Манзанас зарад вођења (једностране) полемике са утицајним теоретичаркама фантастике, Кетрин Хјум и Розмари Џексон. Почетна тачка рада јесте упадљиво избегавање ових теоретичарки да се у својим теоријама фантастике баве Платоновим и Аристотеловим мимезисом, иако фантастику одређују, било као жанр или, знатно шире, као модус, насупрот миметичком импулсу, или миметичком модусу. Није реч тек о иновативним кованицама: Хјумова се експлицитно позива на Платона и Аристотела које оптужује да су, фаворизовањем мимезиса, „заједно направили рупу у западној свести" када је реч о фантастици, док Џексонова, у сличном духу, наводи да је у Платоновој Држави „фантастика учињена невидљивом". Ипак, у сучељавању са интерпретацијама Платоновог и Аристотеловог мимезиса горенаведених аутора, који мимезису приступају са најразличитијих критичкотеоријских позиција, укључујући и феминизам, као и студије рода, чини се да се и Хјумова и Џексонова за своја теоријска одређења фантастике наслањају на мимезис који не постоји, ни као филозофско-теоријски концепт, нити као уметничка пракса. Штавише, оно што упадљиво израња када се Хјумова и Џ̌ексонова читају уз Потолског, Дајмонд или Дипонову, пре него радикална различитост, јесу очигледне паралеле између фантастике и Платоновог и Аристотеловог мимезиса, и то у погледу њихове заједничке неухватљивости, концептуалне дволичности, као и потенцијалне субверзивности - а управо ово последње Џексонова одређује као суштинску одлику тзв. „праве" фантастике. У излагању ће бити размотрене и додатне паралеле: то да је мимезис, баш као и фантастика, неодвојив од друштвено-политичких односа моћи, понајпре као предмет проучавања и произвођења знања, али и као предмет репресивнијих демонстрација моћи - од цензуре и прогона оних који га практикују па до инструментализације у сврхе државне стабилности, (наводном) катарзичном стабилизацијом потенцијално нестабилних субјеката.

Циљ излагања, дакле, није да се доследно приклони одређеном теоријском приступу било фантастици, било мимезису, већ да промисли, сучели и проблематизује наизглед неупитна теоријска одређења и дихотомије.

Снимак је забележен на конференцији Језик, књижевност, теорија која је од 27. до 28. априла одржана на филозофском факултету у Нишу.

Уредник емисије: Немања Митровић.