Опере – Умберто Ђордано: Сибир

Премијера опере Сибир уприличена је 1903. године за одабрану публику која је дошла само по позиву, док је подела била иста као за Пучинијеву Мадам Батерфлај. Наиме, због саобраћајне несреће Пучини није могао да преда партитуру на време, те су већ ангажовани интерпретатори преусмерени на Ђорданијеву оперу. Успех опере обезбедила је кампања коју је потом спровео Ђорданијев издавач Сонзоњо, ривал Ђулија Рикордија и промотер композитора нове школе. Он је успео да Сибир постави на париској сцени у театру Сара Бернар, опет окупивши одабрану и утицајну публику међу којима су били и Форе и Сен-Санс. Форе је том приликом записао да међу делима композитора веристичке школе, „други чин Сибира спада међу најоригиналније, али и најузбудљивије странице модерне драмске музике". Највећи успех ово дело је доживело када је 1911. године, као друга италијанска опера после Вердијевог Отела постављено на најважнијиу француску оперску сцену - сцену Париске опере.

Либретиста опере Сибир је био Луиђи Илика, данас најпознатији по сарадњи са Ђакомом Пучинијем. Инспирација су му била два руска дела Записи из мртвог дома Фјодора Достојевског и Васрксење Лава Толстоја. Иако се није послужио заплетом Толстојeвог романа, Илика је искористио теме покајања, пропасти главне јунакиње и сцену поновог сусрета на железничкој станици. Толстој је у то доба био изузетно популаран у Италији, а већ наредне 1904. године Франко Алфано је у Торину поставио своје Васкрсење са изузетним успехом, тако да је то била једна од препрека за ширу популарност Ђордановог Сибира. Са друге стране, за модерног гледаоца Сибир се чини као мање драматична верзија опера као што су Записи из мртвог дома Леоша Јаначека и Леди Магбет из Мсценског округа Дмитрија Шостаковича.

Са музичке тачке гледишта занимљиво је показати на који начин је Умберто Ђордано успео да споји италијанску оперу са руским фолклором, који није користио смо као „локалну боју". Он је наиме много систематичније приступио словенском фолклору који је користио као базу за мелодијску инвенцију. Такође, 1927. године Ђордано је направио ревизију партитуре и вратио оригинални крај који је Илика замислио, те ћемо управо ову верзију и чути на вечерашњем снимку. Данас, партитура Сибира плени психолошким развојем главне јунакиње, која од неког ко не верује у љубав постаје неко ко све жртвује због ње, као и економичношћу и добрим пропорцијама између драмског ефекта и мелодијске инвенције, који красе ово дело енергијом и страшћу.

Уредница Ксенија Стевановић .