Уметност интерпретације – Јевгениј Кисин

Музикалност, дубина и поетски квалитет интерпретација Јевгенија Кисина, поред његове изузетне вирутозности, донели су му признање публике, критике и колега музичара који га убрајају међу најбоље пијанисте у протекле три деценије. Кисин је од најранијих дана наступао са водећим светским диригентима и оркестрим. Рођен је у Москви 1971. године, а почео је да свира клавир са само две године, да би са шест уписао школу за специјално талентовану децу при московској Музичкој школи сестара Гњесиних где је био ученик Ане Павловне Кантор. Са само десет година дебитовао је у Моцартовом концерту Кехлова ознака 466, а са дванаест година одсвирао је Шопенове клавирске концерте заједно са Московском филхармонијом под управом Дмитирја Китајенка. Његова слава је од тог тренутка расла, у широком луку од важних дискографских издања овечнаних наградама Ехо, Греми, Едиксон Класик, Диапазон д'Ор до сјаних живих наступа. Како то закључује музиколог Стефан Цветковић „проширивање колористичког спектра клавирског тембра вероватно се може окарактерисати као велика заслуга Кисина у контексту развоја пијанизма с краја XX и почетка XXI века. Кисин у интерпретацијама романтичарског репертоара настоји да оствари колосалну звучност постигнуту широким дахом и знатним повећавањем волумена тона који сасвим сигурно одступа од аутентичног звука инструмената за који су дата дела компоновна".

Најновији дискографски подухват овог руског пијанисте је албум са Бетовеновим сонатама које је издао за своју матичну кућу Дојче грамофон. Тако је и на концерту у Вербијеу, Кисин извео једно од најтежих и интерпретативно најзахтевнијих Бетовенових клавирских дела. То је Соната опус 106 позната под именом Хамерклавир у којој се појављује опсежна и тешко савладљива фуга.

Уредница емисије Ксенија Стевановић