Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Комад Александра Поповића Развојни пут Боре Шнајдера, који је 90-их година година група позоришних критичара и театролога прогласила најбољим драмским текстом написаним на српском језику после Другог светског рата, Слободан Скерлић је режирао поштујући текст, избегавајући било какава пренаглашавања и сигурном руком водећи кроз лавиринте ове духовите драме. Скерлић је разумео да се у „обичности" драмских ликова и у њиховој једноставности налази управо оно што причу о Бори Шнајдеру, смутљивцу и хохштаплеру, чини ванвременом и универзалном. Ипак, чини се да редитељ није до краја афирмисао наглашено водвиљске потенцијале Поповићеве фарсе, да није развио још бржу и динамичнију сценску игру коју је било могуће постићи и без скраћивања драмског предлошка. Ова замерка је тим уочљивија што је глумачка екипа показала да је у стању да оствари уистину брзометну игру. У глумачком ансамблу, за ову прилику појачаном снагама из Ниша, посебно се надахнутом игром истакао Игор Дамњановић тумачећи насловну улогу, а одлично су му парирали и Дејан Цицмиловић, Александар Михаиловић, Небојша Ђорђевић, Бојан Стојчетовић, Милан Васић, Аника Грујић, Ивана Ковачевић те Александра Цуцић. Грачаничка инсценација Поповићевог Боре Шнајдера понудила је више но што се може очекивати од класичне репертоарске представе, пише Александар Милосављевић.

* * *

Све о чему у свом комаду Сербио, земљо рода мог пише Милован Витезовић спада у ред прецизних и тачних дијагноза које се односе на менталитет овог народа, понајпре његових лидера, али и политичких и друштвених околности које већ столећима пресудно одређују судбину нације. У том смислу ова драма престаје да буде само пуко сведочанство о фрагилним историјским моментима једног од покушаја успостављања Србије као модерне европске државе, те постаје метафора свеукупног искуства и нашег колективног усуда. Пишући о доласку Јована Стерије Поповића у Србију код кнеза Михаила Обреновића, где је дочекан као један од најобразованијих Срба па му је с ваљаним разлозима поверен низ важних задатака који су се тицали формирања националних институција културе и образовања, као и успостављања инфраструктуре система који треба да буде усклађен са европским системом вредности, Витезовић нам у ствари нуди готово реалистички приказ мука и невоља сваког овдашњег покушаја да се Србија помери из сфере примитивизма у цивилизовани амбијент. Режирајући овај комад, Богдан Јанковић се, пре свега, усредсредио на примитивизам као пресудну препреку која се из психолошке сфере транспоновала у политичку раван, али се при томе мање бавио надградњама драмске фактуре и зато пропустио прилику да овој причи обезбеди већу позоришну интригантност, да је, на пример, из реалистички писаног проседеа луксира у просторе неке од савременијих и провокативнијих сценских форми. Зато је, између осталог, у другом плану остала и пишчева интенција да укаже на личну драму, па и трагику главног јунака драме, на суштину интимног пораза Стерије који је у Србију дошао по властитом избору, и који је, штавише, премда грчко-цинцарског порекла, самовољно Србе одабрао за свој национ.

Уредница емисије Тања Мијовић.