Музеј звука – Мотети Питера Филипса
Пратићете дела једног од композитора елизабетанске епохе и врсних оргуљаша свог доба, чија је активност тада, као и данас, остала у сенци савременика.
Филипсова репутација је била таква јер су га његова домовина, али и земља у коју је емигрирао донекле одбациле. Рођен 1560. или 1561. године у Лондону, као дечак је био хориста Катедрале Светог Павла, где га је музици учио Себастијан Весткот. Са двадесет година већ је увелико компоновао, а његова Павана, објављена у Фицвилијамовој песмарици из 1580. године, наведена је „као прва коју је Филипс написао". Након смрти свог учитеља Весткота, Филипс је у јеку реформацијских превирања, напустио Енглеску, у коју се никада није вратио. Најпре се упутио у Рим, где је ступио у службу још једног католичког имигранта, Лорда Томаса Пеџета, са којим је путовао у Француску, Шпанију и Холандију, да би са на крају задржао у Бриселу. Након Пеџетове смрти преселио се у Антверпен, где је накратко био и ухапшен, као један од завереника у неуспешном атентату на Елизабету I. Филипс се успешно одбранио од ових оптужби, те је 1597. године постао оргуљаш у дворској капели Надвојводе Алберта, регента Фландрије. Ова позиција омогућавала му је да сретне неке о водећих музичара тог доба, као што су Ђироламо Фрескобалди или Џон Бул, који је такође напустио Енглеску. Филипс је остао на фландријском двору до смрти, 1628. године, компонујући пре свега духовна дела.
Овај композитор је био веома плодан аутор, иза кога је остало више стотина мотета, као и велики број композиција за инструменте са диркама и за инструменталне консорте.
У емисији ћете слушати мотете објављене у Антверпену 1612-1613. године. Оригинално ове композиције су биле објављене као хорска дела без инструменталне пратње, али је потом Филипс експериментисао са увођењем најпре оргуљске деонице, а потом и континуа у двогласну и трогласну фактуру. У самим делима, не препознаје се значајнији утицај енглеске музике, већ се она ослањају на традицију коју је Филипс упознао у Риму - са остварењима Палестрине, Викторије, Анерија и других. У том смислу, његова осмогласна остварења су нешто конзервативнија него најавангарднија дела тог доба, која су написали Габријели, Шиц или Преторијус.
Уредница емисије: Ивана Неимаревић
Коментари