Жарко Паић: Песоа? Метафизичко лудило епохе

Ко је био Фернандо Песоа, португалски песник и писац који је користио хетерониме једнако славне колико и његово прво име: Бернардо Соареш, Алваро де Кампос, Рикардо Реиш, Алберто Каеиро? Да ли је хетероним тек друго име за истог човека, за оно што, насупрот променљивим именима, остаје једнако себи, оно, дакле, што остаје исто у свим променама, или се с променом имена мења и суштина онога ко мења име? Одговор на то питање Паић настоји да пронађе, филозофским средствима, управо у Песоиној великој уметности. Јер, случајност умножених „ја" управо из разлике ствара идентитет, пише Паић, а порекло тих „ја" изван је „сваке репликације неког праизворника". Као да реплике стварају оригинал, уместо да буду тек пуко понављање истог. Као да реплике, у онтолошком смислу, претходе оригиналу, иако смо, понесени евиденцијом да оригинал увек у времену претходи свакој копији - као што дете мора да претходи фотографији коју праве његови родитељи - навикли на то да је, самим тим, и оригинал први. Због тога Паић и може да тврди како се „Песоин подухват уланчава с разоткривањем непостојања првог узрока и последње сврхе збивања".

Ослањајући се на богату филозофску литературу, пре свега на филозофе разлике у распону од Хајдегера до Делеза, исписује Жарко Паић узбудљиву студију о песнику који није пристајао на то да буде оно што јесте, већ је, кроз сваки свој хетероним, управо постајао оним који би могао бити.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић