петак, 26. јан 2018, 22:30

Научни скупoви

Филозофија у делу Иве Андрића – говори Миланко Говедарица

У емисији НАУЧНИ СКУПОВИ петком можете слушати снимке са конференције „Филозофија у делу Иве Андрића” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету у Београду. У четвртој емисији овог циклуса можете пратити излагање Миланка Говедарице „Тумачење Милошевићевог тумачења Андрићевих антрополошких тумачења”.

Уочавајући изузетан херменeутички дар Иве Андрића, то јест несвакидашњу способност уживљавања у туђе карактере и судбине, Никола Милошевић је синтетизовао и генарлизовао антрополошке увиде нашег нобеловца, као и његове апстрактне филозофске идеје о људској природи. Руководећи се хеременеутичком идејом да није могуће окончати процес тумачења, Миланко Говедарица настоји да пружи подстицаје за другачија антрополошка размишљања од оних која је дао Николал Милошевић.

Према Милошевићевом тумачењу, млади Андрић је човека видео на супротан начин од Сократа и Платона, као ирационално и контрадикторно биће, док је зрели Андрић суптилнији и ирационалност не сматра непроменљивим људским обележјем. Када је реч о етичком релативизму, Милошевић је указао да је зрели Андрић остао при ставу да не постоје круте границе између добра и зла, али да је дошао до становишта да добро и зло нису аморфни и да имају препознатљиве облике. Поента ове синтетичке интерпретације је у томе да Андрићева антрополошка схватања нису у супротности са Платоновом тезом о јединству истинитог, доброг и лепог, зато што је писац сматрао да душевно здравље подразумева повезаност између релативне истинољубивости, релативне доброте и релативне среће.

Миланко Говедарица сматра да имамо ваљане разлоге да направимо две корекције у Милошевићевом тумачењу Андрићеве антрополошке рефлексије. Прво, проблем човекове ирационалности и проблем подељене личности нису два проблема, већ се могу свести на један, о чему је писао Доналд Дејвидсон објашњавајући ирационалност као менталну подељеност. Друго, етички релативизам није усагласив са Платоновим схватањима, будући да релетивизација добра подразумева одустајање од настојања да се људско понашање усклади са универзалним и апсолутним критеријумом врлине. При томе се има у виду становиште Ричарда Рортија да ново схватање врлине не подразумева усклађивање индивидуалних посебности са општим мерилима исправног, већ усаглашавање властитих посебности у садашњости са властитим посебностима у прошлости.

Уредница циклуса Тања Мијовић.