Филозофија у делу Иве Андрића – говори Ива Драшкић Вићановић

У феноменолошком читању Андрићеве филозофски снажно интониране приповетке „Жена на камену", Ива Драшкић Вићановић као кључни мотив издваја суочавање главне јунакиње са страхом од пропадања, то јест од надолазеће старости. Страх се кроз значењске слојеве Андрићеве прозе појављује као „кристализациони центар" и остаје „црвена нит" целе приповетке.

Прича почиње јунакињиним увиђањем да њено тело стари и пропада, што подстиче снажан доживљај неумитности тог процеса. То је тренутак када људско биће први пут, по логици временитости, постаје свесно разилажења psihe и soma, душе и тела, платонички речено „остриге и њене шкољке", различитости њихових принципа и њиховог суштинског, онтолошког сукоба - што је један од кључних мотива Платонове и сваке потоње неоплатоничке филозофије (Плотинове, ренесансне, британског неоплатонизма 17. и 18. века и тако даље).

Андрић заоштрава овај проблем и тиме што је његова јунакиња лепотица, односно „бивша лепотица", чиме се ефекат пропадања драстично појачава и развија у платоничком крешенду: пропада људска телесност, димензија људског бића, али пропада и лепота. „Ништа не пропада брже од лепоте", цитира Марсилија Фићина Ива Драшкић Вићановић и додаје: „Мука људског бића, жене, лепе жене, у тренутке када јасно сагледа процес пропадања који узима маха je телесна опипљива и једина".

Као контрапункт водећем мотиву пропадања телесности и лепоте, Андрић скицира и сцену која је била одлучујућа за конституисање јунакињиног идентитета. То је сцена њеног сусрета са старцем, кога је призор њене лепоте очарао. Као значењски „кристализациони центар" приповетке појављује се психагошка моћ визуелне лепоте, лепоте као силе која душу позива и опчињава, упућеност ероса на лепоту - што је кључни моменат Платонове ератологије. Ефекат Андрићевог преливања значења између литерарно потпуно дефинисаних места и, ингарденовски речено, места неодређености је специфична дијалектика ипсеитета и алтеритета. Сопство, идентитет јунакиње, као и сваког људског бића, конституише се и на основу одраза у свести других. Наиме, другост је нужна за конституисање сопства, јер нас пут ка захватању сопства води преко алтеритета. Дијалектика сопства и другости је тако још један особено филозофски квалитет ове Андрићеве прозе, који се појављује као изградња и растакање идентитета у (про)ходу бивствујућег кроз време.

Уредница циклуса Тања Мијовић.