Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Суштину својевремене субверзивности славне драме Љубомира Симовића Чудо у Шаргану чини фино нијансирани (нескладни) однос између сфере такозване животне реалности, с једне стране, и јавно прокламованог (привида) благостања и просперитета некадашње социјалистичке Југославије, с друге стране. Редитељ Марко Торлаковић у новој инсценацији Чуда у Шаргану покушава да реактуелизује Симовићев комад и прилагоди га околностима ове наше свакодневице. „Срећом, он актуелизацију не тражи у одвећ крупим адаптацијама саме суштине пишчевог поетског израза, па ни у смелим и (евентуално) непримереним редитељским интервенцијама, но у више или мање децентним изменама које неће битније утицати на темељне Симовићеве идеје. Већ на самом почетку Торлаковић нам, уз промишљену помоћ сценографкиње Марије Калабић, показује да његов „Шарган" више није непроветравана београдска периферијска кафана са излизаним дрвеним шанком, карираним стољнацима, плеханим пикслама и несносним смрадом динстаног лука. Сада је то, наиме, киоск чија се власница, ето, прилагодила нормама савременог маркетинга, те иде у сусрет својим муштеријама, уместо да их пасивно чека на непромењивој адреси. Показаће се, међутим, да се овде не ради у маркетингу и другачијем, флексибилнијем менаџменту, него о последицама рапидног осиромашења, о све скромнијим моћима угоститељке Иконије, која и када више не поседује властити „стационарни" локал, муштеријама нуди исти асортиман пића и јела. И појам мобилности ове угоститељске радње треба схватити условно, будући да „Шарган" своје услуге (које, видећемо, нису само храна и пиће) нуди клијентели коју, као и код Симовића, чини иста врста маргиналаца - разне врсте губитника (данас бисмо рекли лузера), дођоши муком натерани да срећу потраже у престоници, најјефтиније проститутке, згубидани неодређених професија, ситни криминалци тек повремено на слободи, скитнице у пролазу, пропали политичари ... Но, сада сви они више нису изгубљени у лавиринтима социјалистичког самоуправљања, него ове наше вечне транзиције, условљене беспризорним неолибералним кôдом и бескрупулозношћу власти", пише Александар Милосављевић и оцењује: „Сомборско Народно позориште је овом инсценацијом Симовићевог Чуда у Шаргану добило сигуран репертоарски адут који ће несумњиво доносити зараду на благајни, али и представу која ће заинтригирати критичаре и селекторе овдашњих театарских фестивала".

Уредница циклуса Тања Мијовић.