Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Првог дана 51. БИТЕФ-а, у оквиру Пролога, одиграна је представа Квизола чије оригинално трајања износи 24 часа, али је у Београду изведена скраћена верзија од шест сати. Квизола је приказана и као омаж редитељу Тиму Ечелсу, али и као потврда снажног аргумента у прилог тези селектора Ивана Меденице да у нашем времену позориште постаје не само провокативно него и субверзивно увек када се анализом света око нас бави у дугим сценским формама. Представа је реализована кроз серију дијалога по двоје актера који се током трајања представе смењују, али та ситуација није ни једноставна ни једнодимензионална и мења се и развија тако што се тоном и ставом испитивача, али на исти начин и истим средствима испитаника, отварају простори за асоцијације и продубљивање значења текста представе. Сцена за Квизолу је мала и оскудно опремљена, сведена је на неколико столица, са публиком која је малтене помешана са глумцима чија шминка указује на то да они тумаче ликове кловнова. У том контексту време трајања представе постаје један од елемената на основу којег редитељ постепено гради атмосферу великог, практично безграничног шоуа који перфидно разара интиму, поиграва се природним психолошким процесима, смешта свеколико знање и општу информисаност у поље грандиозне забаве, а квиз као популарни телевизијски формат претвара у инквизицију.

* * *

Представом Олимп: у славу култа трагедије Јан Фабр пред публику износи приче из древних времена: о човековом открићу себе самог, властите људскости, о суочавању са смрћу, страху и потреби да се споразуме са боговима, о жудњи за влашћу и изазовима које власт подразумева, издаји, злочину, разочарању, нади, па и смрти богова, о љубави, љубомори... Све те приче у исти мах препознајемо и као сценску интерпретацију митова, али и као теме које нас и даље нераскидиво вежу за доба када је настала наша цивилизација. Без обзира на то што представа траје 24 сата, њу није тешко гледати; напротив, гледалац се брзо и лако препушта сопственим асоцијацијама иницираним, вођеним и усмераваним театарском заводљивошћу призора која је остварена специфичним ликовно-кореографским решењима. Дионисов пролог и његов завет да ће човечанство вечно да га слави кроз помахнитали, ирационални плес, код Фабера постају не само основа за посвету театру, него и нит која ће повезати фазе кроз које представа пролази. Временом, како се представа буде развијала, светковине у Дионисову славу и прича о настанку света добијаће обрисе Хомерових епова и, логично, славних античких трагедија. Њих ћемо разумети и као директан одраз, али и наличје ирационалности коју баштинимо од Диониса, а свака нова сцена баханалија у представи као да ће бити нови (унутрашњи) подстицај за рађање новог тока театарског путовања, закључује Александар Милосављевић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.