Лазар Атанасковић: Између Кафке и Бенјамина – Модерност као искуство (2)

Новосадски филозоф Лазар Атанасковић поставља, у најмању руку, необичан проблем: да ли је и како могуће писати? Јер, наравно да је могуће, чак је нужно писати. Осим ако се писац не зове Франц Кафка и осим ако се филозоф-писац не зове Валтер Бенјамин. Мотив за овакво истраживање Атанасковић проналази у једном Кафкином писму Максу Броду. Говорећи о савременим немачко-јеврејским писцима (двадесете године двадесетог века) Кафка пише како они живе у четворострукој немогућности: „немогућност неписања, немогућност писања на немачком, немогућност другачијег писања, чему би се могла додати и четврта немогућност, немогућност писања”. Готово исте мотиве који су, мање или више повезани с Кафком (не нужно), развија и Валтер Бенјамин.

Ни један ни други не разрешавају парадокс, али обојица пишу у одређеној мери оповргавајући сами себе: они пишу како би показали да је немогуће писати. Но, управо се та могућа немогућност – мора се писати иако је то немогуће – налази у срцу модерног доба: нужност слободе могућа је само ако се скрше нужности које окивају човека, могуће је стварати само ако стваралац поломи задате постулате стварања, те је писање, другим речима, увек окренуто против самог писања и самог ствараоца. Да би писао, писац мора да окачи сопствену кожу о шиљак, да гурне главу у отвор на гиљотини – и ради. Писац нужно прекида с традицијом и креће из почетка. Но, где је почетак? То ће сазнати тек када стигне до краја (који је, разуме се, нови почетак). Или, другим речима, слобода је увек експеримент чији се исход, заправо, никада не зна.

Чита Жељко Максимовић
Уредник Иван Миленковић