Владимир Гвозден: Зебалд, Геген-Денкмал и границе чега?

Ако се филозофија схвати као кретање од нихилистичке позиције ка афирмативној позицији, где ћемо, унутар тог кретања, поставити искуство Холокауста: на почетак, у средину или можда на крај? И где је у том постављању место уметности? Да ли је она облик превладавања стварности логора? Или је она увек корак уназад? Или пак пророчанство? Да ли се данас, кад има све мање сведока Аушвица и кад се говори о „учинку Холокауста" или о постсећању, чак и постистини, мења и наш однос према прошлости?, питања су која у свом излагању поставља Владимир Гвозден. Аутор истиче да је као и низ других писаца високог модернизма и постмодернизма, В. Г. Зебалд био опседнут реториком фактографског и фикционалног писања, статусом докумената, границама историографског дискурса и, изнад свега, проблемом заснованости етичког ангажмана књижевности. Зебалд снажно осећа проблем који су осетили и други писци, а који би се могао свести на питање како причати о свему томе, а не бити баналан.

„Као што убедљиво сведочи реторика романа о Жаку Аустерлицу, ова литература је део ширег подухвата да саслушамо преживеле, пре него што они заувек ишчезну, да повратимо њихове приче док још можемо да их слушамо - јер ћемо се тако можда, упркос комеморативним чиновима, вратити нама самима, како настоји да покаже знаменити противспоменик (Геген-Денкмал) којег су 1986. поставили у Хамбургу концептуални уметници Јохен и Естер Герц. Ако кажемо да је Холокауст гранично искуство, поставља се питање о којим границама говоримо, о границама чега говоримо и како уопште о томе говоримо", истиче Владимир Гвозден.

Уредница Оливера Нушић.